Ode li Brute pod njegove skute

Mišo Vujović

Ne izlazi mi iz glave slika pesnika nastanjenog u Srbiji gde iz mnogoljudne porodične zajednice pribeže.

Ne da žito žanje već reči u snopove da veže, slažući svoje slikovite rime po blagodatnim predelima Otadžbine.

Najlepše peva o nedaćama naroda svog prosutog neslogom. Naroda koji sam sebe pobeđuje, dajući svoje za svoje, da bi potom slavio poraze, uspravan u pobedonosnom hodu dok ga gaze. O Kosmetskim mukama što ne prolaze. O usudu otpadništva i prevere.

Peva moj drug pesnik svaki stih uzdah stiže, natapa ‘artiju grčem, krvlju suzom razblaženom, podiže mase, miran i stamen bez grimase.

Kada govori sve stane, kao da je ustao onaj nepomenik čiji spomenik i dalje u milionima srpskih duša obitava.

Srbi su pukli između njega i sebe. Između sebe i Boga koga ne dodiruju srcem koliko su ljubili njega.

Rekoše mi onomad da je sa svojom braćom od Gospodara dobio na dar povelju za zasluge u obnovi državotvornosti Montenegra ili Karadaga. Za malo para gle ironije!? Moj prijatelj, pesnik i genije.

I on eto podrža cara! Mašala! Usamljen nije na jaslama Srbije. Mnogi, ko lakirana kornjača crvenih čizama ne kriju da se gade seljačke Srbije. Ali su na njenom zlatnom koritu od Ozne do Bie i tranzicije.

Uvek aktuelni u svakoj podeli uloga i para. Tuđih i naših. Ni jednih se ne gade. Ko pruži više za njega rade.

Bio sam zatečen i zbunjen da je moj drug pesnik srpski izdao sebe i svoje delo. Da je stao rame uz rame s’ Novakom i Vukom. Okitio sam sebe brukom. Vajkam se da nije.
Opalilo me to po glavi žestoko, kao njegova maksima koju čuh istog dana : “Ako hoćeš da imaš pare moraš da družiš sa bogatima”.
Nemam ništa protiv bogatih ako njihov imetak drugima dobro čini. Siromaštvo svakako nije prečica do raja i spasenja. Licemerstvo jeste svakako. Raspolućenost i te kako. Dvoličnost je greh i ozbiljna teskoba. U sukobu trbuha i obraza obraz strada.

A čemu onda reč iz stomaka. U Crnoj Gori i mudro kad pogan progovori niko nije čuo. Ako pokuša da ponovi neko ga preseče: “Ne bestijaj poganštino“!
Žao mi je pesnika, još žalije tih stihova koji u mojoj duši više neće resko odzvanjati. Pesnik ih je sam prigušio. Poklopio ih je u kazan sa zlatnim poklošcem. Sada mora da bira zlatnom kutlačom da nešto “bajato” iz lonca ne izvuče.

A jednog će dana u prsloj čarapi, u šupljim gaćama gladnog detinjstva tražiti sebe.
A možda i nije sve ovo istina, bar se još vajkam, a ozbiljan mi čovek reče, ali se ipak nadam da moj drug nije, poput mnogih, iz zlatne činije jeo gospodareve pomije i s’ njime ono zbog čega u Crnoj Gori čovek prije mre nego ije (jede).