Оде Старац лицем к Светом Петру Цетињском…

Пише: Дарко Р. Ђого

Порађао нас је све, покољењима, деценијама. Предавао нам је Увод у богословље и Еклисиологију на првој години студија. Катихетику на четвртој. Долазио би, понекад ноћу, касно, а ми смо га чекали да узмемо благослов и чујемо оно ђедовско „благо мени, благо мени“. Понекад би тада, тек по доласку, у ма које доба дана и ноћи, држао дугу бесједу која би нам била и предавање и испит. Или испит који би нам био и предавање и испит. Њега гледајући видјели смо аутентичног човјека. Ко зна, да је срео Амфилохија, можда би Доситеј схватио да и данас има пустињских Отаца у градовима?

Спремали смо испит код њега дуго: тражио је на првој години да се прочита бар 30 књига из два његова предмета, књига по свему различитих. Ми смо их читали, колико привучени књигама, толико опхрвани стидом да њему не изађемо на очи са лажју. Плијенио је аутентичношћу. Када сам, као и сви студенти богословља у она времена пожелио да и сам постанем Пајсије, Порфирије или Амфилохије, смислио сам у себи план. Најприје ћу одговарати „Увод у богословље“. Затим ћу, када се оконча испит, сачекати Старца и рећи ћу му: „Старче, ја бих пошао са Вама на Цетиње. Али имам само један услов: хоћу да будем Ваш ученик. Хоћу да вам чистим ципеле и перем кошуљу, али да се никада не одвајам од свога Старца.“ Положио сам испит. И на крају њега, каже прозорљиви Старац: „Благо мени: никада немој да се везујеш за људе. То ти је данас велики проблем: људи се вежу за Амфилохија или Атанасија, а не за Христа. А моје и ваше је да људе доведемо Христу, а не да их држимо уза се. Отићи ћу и ја. Ево, сада треба да летим за Америку – Бог зна хоћу ли се вратити. Па: ко се веже за Христа, преживјеће Амфилохија. Тако, благо мени…“ Остао сам. И данас откривам никада откривену тајну границе гдје и колико се везујемо за Павла и Амфилохија као за Христа, а гдје за Христа. У неоткривеној тајни и ужасној празнини, осјећам да ми и даље треба Ђедова рука да бих се прихватио Спасове, затиче ме зловијест да је отишао Старац старцима.

Није му било лако. Нисмо га разумијевали. Морао је да се носи са силама немјерљивим. Да се носи са оном лудачком амбивалетношћу Црне Горе у којој се чојствује и јуначи, у збиљи и још више у причи, у историји, а још више у личним самопројекцијама. Није му било лако и многи смо се о њега огријешили, када се трудио да придобије и оне одавно својом и туђом вољом од Цркве душом удаљене. Као Морачанину, наметао му се и етос мудрости, тактичности, али био је одвећ добар да би прозрео оно најгоре у људима. Заправо: Старац је увијек и једино гријешио из доброте, из неспосбности да препозна ад у човјеку јер су му очи биле на Јагњету у коме је спас.

Његов богословски допринос је немјерљив и на писаном плану. Уз Владику Атанасија био је посљедњи богословски полимат, неко ко је заиста могао компетентно да предаје и библистику и патристику и систематику и црквену историју. Писао је релативно много и увијек добро: са оном рјечитошћу са којом српски језик одзвања у морачким брдима.

Волио је свој српски народ. Волио на понекад оштар и забринут начин, волио тако да у његовом присуству никоме није било тијесно. Носио је бреме ужасне мржње: због онога што је учинио, прекрстивши уздуж и попријеко Црну Гору својим поменима и литијама. Демони у камену и људима сакривени нису му никада давали мира. За сваку ријеч изречену да помири, био је крив и својима и бившим својима. Носио је и то бреме старачки. Како је вријеме пролазило, у њему се све више рађао Ђед свих нас. Онај човјек кога можеш само да волиш. Косовски завијет је за њега био свакодневица. Косово: кости Срба чије је лобање састављао и служио помен на развалинама Светиње.

Дочекао је слободу. Дочекао је да види чудо Христово: да може Господ и од камена и из камена народ начинити себи, ако онај стари, спомињући оца Аврама, напусти Аврамове путеве Жртви. Волио нас је. Једном смо се невјероватно драматично сукобили: желио је Старац да га послушам, у вријеме док сам и сам носио послушање неприпадања себи самоме већ Заједници Факултета. Нисам то могао испунити, без штете по душу. Старац је повисио глас, а моја младост и гордост нису остали дужни. И док смо се то вече растали у љутњи (а ја и у сузама), сјутра је требало да се поново видимо. Пришао сам му, тог јутра, збуњен и магловит. Узео благослов. Погледао ме својим дубоким очима и насмијао се: „Добар си, оче, имаш срце!“ И помиловао онако како само Ђед милује своју дјецу.

Отишао је Старац лицем к Светоме Петру Цетињскоме лицем Спасу своме. Осјећао је бол свијета, доброту човјека, тананост душе, љепоту виђења лица Другога. Нама оставио да одгонетамо тајну. Тада је отишао са испита, оставивши ме замишљеног: како се везати за Христа када оде Амфилохије? Мораћу да сазнам.

Сјети се и тамо, ђеде, ђака својих. Нама си овдје одувијек у молитви, на дискосу, гдје смо сабрани сви.

Извор: теологија.нет

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: