Одговор Желидрагу Никчевићу: Српском народу не треба вођа него слобода и правда

Пише: Горан Даниловић, предсједник Уједињене Црне Горе

Умије Желидраг Никчевић много боље од уратка којим је данас покушао нациљати Уједињену Црну Гору. Лукавство у живљењу и писању никада није било врлина – углавном, одувијек је недостатак храбрости, мада и од таквог заната може пристојно да се живи и преживи.

Жао ми је, међутим, што се Никчевић, и то на нивоу загонетања, бави политичком мистиком желећи, очигледно, макар нешто да каже и одужи се онима који су за њега заиста учинили много више него је он за њих икад.

Нити је Уједињена „искрено и широкогрудо инвестирала“ у Милатовића нити смо заслужни за његових скоро 30% у првом кругу. Ми, дакле, извјесно нисмо али неко јесте! Ко? Можда једног дана Желидраг Никчевић о томе напише без пренемагања.

Да није лукавства у Никчевићевом памфлету и да је пустио на вољу својој несумњивој снази анализовања добили бисмо поучан и јасан одговор. Овако, спустио је на вољу анализи од које се умјесто прса јуначкијех прије надима дебело цријево.

Господин Никчевић зна, јер зна и много важније ствари, да је од бројем мале Уједињене Црне Горе, много већи проблем његов матични изборни штаб и политика кампање коју је неко и однекуд испоручио његовом предсједничком кандидату. У тој чињеници нема наше заслуге нити има кривице.

Свој „вишак гласова“ нисмо усмјеравали никоме нити се од мало може одвајати много, не макар у политици. Ипак, у животу таква врста давања је најскупља и најљепша, а Никчевић то зна као што знају сви мислећи Срби широм Васељене.

Туђа рука свраб не чеше каже народ, а извјесније од тога је да су се „туђом кампањом помирења са непомирљивом антисрпском политиком“ Срби могли само растјерати. По ко зна који пут у историји српски народ се уплашио више од мира и мирења него од прогона и страдања, али не из недораслости и предрасуда него просуђујући да би „мирење“ са онима који то не заслужују могла бити прескупа историјска авантура.

Свакоме Србину је јасно да за овако постављање ствари нема кривице Уједињене Црне Горе. Кривице нема али политичке штете има. Ипак, нека је просто и свака нам штета таква била.

Све је то јасно и Никчевићу који је спустио анализи на „најдоњу“ вољу.

Ипак, можемо бити поносни, и Никчевић и нас 1,4 %, што представљамо народ, неко са мање, а неко са више успјеха, који не живи и не бира чопоративно.

Српском народу не треба вођа него слобода и правда.

На крају, мени и нама, не преостаје ништа друго него да скинемо црногорску капу са четири оцила пред својим народом који ће 2. априла гласајући прије свега за себе, за Јакова Милатовића, и против властитог понижења, скинути са трона зло које нам је обећавало „Олују“ и тракторијаду.

Капу доље, на тренутак, а онда и капу и главу горе заувијек.

Прочитајте ЈОШ:

Капа доље

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: