Одлазак моравског шармера

Пише: Мишо Вујовић

Веома често, док се опраштамо од драгих људи, речи нам звуче тупо и бесмислено, као питање смисла пред апсурдом животних замки и изазова. Одласком добрих људи, уз тугу осећамо управо ту тупу празнину кроз коју навиру сећања.

“Шта ради најгосподственији Моравац?”.

Овим питањем сам најчешће почињао разговор са пријатељем Славољубом Вићићем, професором и директором Високе хотелијерске школе у Београду, дугогодишњим партнером Националне ревије. Забележили смо успехе, признања и награде ове високошколске установе на домаћим и међународним манифестацијама под управљачком палицом професора Славољуба Вићића:

„Орден Вука Караџића“ трећег степена, 2004, награда „Туристички цвет 2005“ , „Туристичко златно срце 2006“ У Венецији 2007. године, су студенти Високе хотелијерске школе освојили пет медаља међу 650 учесника, а Школа добила специјално признање за највећи број освојених медаља. Тај успех, та победа српских студената, мајстора свог заната, омогућила је да Србија и Београд буду одабрани за домаћине овог великог такмичења 2014.
И у Дубровнику, на сличном међународном такмичењу, студенти Високе хотелијерске школе из Београда заузели су четврто место међу 35 школа.
Захваљујући успесима школе, и личној преданости, Славољуб Вићић је у два мандата биран у Извршни одбор Европске асоцијације хотелијерских школа.
У неколико наврата смо заједно организовали промоцију кулинарских вештина његових студената на сајмовима туризма у Београду, под називом “Српска трпеза”.

Била су то сјајна и незаборавна дружења уз гастрономске бравуре Славкових студената.

Славко Вићић, доктор права, аутор више стручних књига и публикација, одавао је утисак скромног и господственог човека, умереног у ставовима, опрезног у проценама догађаја и њихових актера.

“Ајде да ми попијемо још по једну, да не ломимо мозак питањима ван наше моћи”, знао је лежерно да прекине полемику, сипајући нам “мученицу” увоштену од дугогодишњег чамовања у неком старом бурету.

Наочит, насмејан, срдачан, опуштен, зрачио је шармом и природном мирноћом. Са смешком је решавао неспоразуме, елегантно дајући до знања саговорнику да му “аргументи” не пролазе. А он је, нажалост, прешао ону невидљиву границу светлости, одлазећи у неки бољи и праведнији свет. Свет у коме се огледа вечност, где од свог иметка на земљи, остаје само дело.

Почивај у миру, драги пријатељу.

Прочитајте још:

Чуј како се ори пјесма наша са крваве обале једнога народа цијела: Милош Црњански – Јадрану

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: