Одлазак примадоне Бисерке Цвејић: Ученици су били њена дјеца

Од кћерке рудара, рођене у малом месту Крило у Далмацији, до примадоне Бечке, Метрополитен опере, миланске Скале и многих других значајних светских сцена, кратак је опис животног пута мецосопрана Бисерке Цвејић (5. 11.1923 ‒ 7.01.2021), која нас је прекјуче напустила у 98. години у Београду. Колико је труда и талента било потребно да се досегну звездане уметничке висине знала је најбоље она сама.

Њен отац је давне 1925. из Далмације кренуо са породицом у тежак исељенички живот и настанио се у рударском крају Белгије, а потом и страдао у једној несрећи на послу. Бисерка је прво певала у локалној цркви, а после Другог светског рата доселила се у Београд где је наступала у Хору „Иво Лола Рибар”, учила да говори наш језик и пева на њему. Музичку академију завршила је у нашој престоници, у класи Јосипа Ријавеца, тенора и педагога, а потом и дебитовала на сцени Београдске опере 1950.

Њен велики успех састојао се у томе што је две деценије доминирала у Бечкој опери у главним улогама гвозденог репертоара, а за то је била потребна исто тако гвоздена дисциплина духа и тела. Истовремено низале су се улоге у Метрополитен опери, миланској Скали, напуљском „Сан Карлу”, лондонском Ковент гардену, Бољшом театру у Москви, Театру „Колон” у Буенос Ајресу!

По сопственом признању, најтеже јој је падала, у тим данима велике славе, раздвојеност од супруга, који је живео у Београду. Од активне оперске каријере опростила се 1975. године, када је коначно са својим брачним другом Душаном Цвејићем, познатим фонијатром, живела на Сењаку у вили, окружена студентима којима је држала часове бесплатно и сматрала их својом децом. Када би их испратила у свет, одлазила је на њихове премијере и бдела над њима. У једном од интервјуа је својевремено говорила:

‒ Да, недавно сам била код Милене Китић, она је имала диван концерт у Риму, била сам присутна и на премијерама Жељка Лучића, који ће гостовати у Белгији, потом у Ковент гардену и Метрополитену, Никола Давид је у Немачкој, Виолета Полексић је у Стразбургу, Снежана Стаменковић је професор у Манхајму, Светлана Сердар у Бечу и Метрополитен опери, Дуња Симић је гостовала у Италији, да споменем Николу Китановског, Радивоја Симића… Поносна сам на њих. Стварам породичну атмосферу, студенти дођу код мене, правимо журке у башти.

Многи од њих су становали у њеној кући, која је чувала успомене на дане славе. Када је престала активно да пева, на ФМУ у Београду и на новосадској академији многе генерације је као педагог извела на пут.

‒ Све то што сам постигла као певач готово да сам заборавила, толико сам опседнута својом децом. А кад се ипак присетим свега, онда је то сећање без имало бола. Као што сам некад сто одсто била окренута певању, тако сам сад педагогији. Могла бих, на пример, да издвојим из активне каријере својевремено обележавање стоте представе „Аиде”, када сам певала Амнерис у Верони пред око 30.000 људи… Ипак, увек кажем било je лепо, али то је имало и своју цену, јер мој супруг Душко и ја смо били одвојени 20 година због моје професије, а успели смо да задржимо брак.

Бисерка Цвејић је била веома срећна када је пре осам година Народно позориште у Београду обележило њен 90. рођендан, јер је на тој сцени дебитовала. Као оперска звезда у златно доба Београдске опере остварила је блиставу певачку каријеру, са 77 мецосопранских рола у готово 1.800 представа широм света. Била је дива и по томе како се опходила са људима, за новинаре је увек имала времена, стрпљења и лепу реч и за њу нису постојала „забрањена” питања. За време активне певачке каријере антологијске су биле Вердијеве роле које је отпевала попут Амнерис (Аида), Ацучене (Трубадур) и Еболи (Дон Карлос), као и Бизеове Кармен.

Бисерки Цвејић, за педагошки рад 2014. додељена је награда за животно дело „Доситеј Обрадовић”, а она је тада рекла:

– Ово признање ни у сну нисам очекивала. Од детињства певам, волела сам свој посао, али душу и љубав сам много више уложила у педагогију него у певачку каријеру. Млади људи су од мене очекивали препоруке, знање, изражајност, стрпљење, које је најважније у каријери певача. Ту сам да помогнем младима, попут мисионара. Као мала нисам сањала да будем звезда већ да помажем људима. Ту доброту коју сам наследила од мајке, данас дајем студентима. Волим да дам свету новог певача, попут Жељка Лучића, Милене Китић, Ирене Зарић. Снежане Стаменковић, Николе Китановског, Бориса Трајанова. То је моја мисија.

С обзиром на то да је сарађивала са највећим музичарима данашњице у једном од интервјуа издвојила је неке од њих:

– Посебно место припада професору Јосипу Ријавецу, од њега сам добила сво знање. Богдан Бабић, диригент, знао је да ради са певачима и много ме је научио, такође. Маестро Херберт фон Карајан ме је примио у Бечку оперу. Био је велика личност и увек на дистанци са колегама. Кад је стајао за пултом, онда је био Бог. Ако направите грешку и он схвати зашто сте је направили, није био љут, али ако сте немузикални не би вам дозволио да певате. Био је строг према себи, али и према другима.

О каријери у каснијим годинама коју рецимо негује Пласидо Доминго, Бисерка је имала своје мишљење, поготову што је са сцене као певач отишла у највећој снази:

– Мој супруг Душко, који је, такође, завршио Музичку академију, а потом постао и чувени оториноларинголог, био је превише сам. Морала сам нешто жртвовати. Тешко је направити баланс између приватног и пословног и на крају сам решила да се опростим од сцене, иако сам могла још да певам. Немате појма како смо ми били срећни, поносна сам што сам имала тако богат живот.

Никола Китановски: Педагог, човек, родитељ

Никола Китановски, тенор и редовни професор и шеф Катедре за соло певање Факултета музичке уметности у Београду, за Политику је, поводом одласка Бисерке Цвејић, рекао следеће:

‒ Неизмерни су туга и бол које осећам због губитка особе која је у мом животу, мало је рећи, значила много. Особа која је за мене чинила све не само као педагог већ и као човек и као родитељ. Поносан сам јер припадам армији студената који су произашли из класе професорке Бисерке Цвејић. Њени савети и топле речи заувек ће одзвањати у мени и свим њеним студентима, њен осмех и израз лица увек ће разгалити наша срца и душе, а њено знање, умеће, њену уметничко-педагошку магију, наставићемо да преносимо генерацијама које долазе. Бисерка Цвејић ће заувек остати међу нама.

Сања Керкез: Деведесетих њен дом је био и мој

Сопран и првакиња Београдске опере Сања Керкез је додала:

‒ Бисерка Цвејић није била само професор него и особа пуна емпатије, те је помагала својим студентима на разне начине, а један од њих је био да прихвати своје ученике да живе код ње. Управо сам ја била једна од таквих студената. Почела сам да живим код ње у једном за мене тешком тренутку у животу, током деведесетих година прошлог века. Безгранично сам јој захвална на томе. Нека почива у миру наша драга професорка

Извор: Политика / Биљана Лијескић

Прочитајте ЈОШ:

Хероина са бојне њиве: Василија Вукотић једина жена учесник славне епопеје на Мојковцу 1916.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: