Одломак из дневника једног Скојевца

Пише: Душан Буковић

Знали су комунисти врло добро да не могу ништа остварити док не униште цркву, веру и традиционалну породицу. Зато су приказивали цркву, верске обичаје, невиност и морал као заосталу „буржоаску и малограђанску предрасуду“ , због тога су заступали „слободну љубав“, која им је служила ради промене моралног поретка, против вере, цркве и против традиционалне породице, јер су то све измислили капиталисти, како то кажу манијаци-комунисти у духу њихове терминологије, ради личног уживања.

Ова есенција је убризгана у крв сваког манијака-комунисте, она представља састав животног сока његовог организма. Без тога комунистички манијаци немогу да живе. Једном убризган отров ове есенције у његов организам тешко се може излечити и поправити. Манијачки комуниста ради фанатично, као под утицајем какве опојне дроге.

Заправо, уништавање вере, цркве и морала, кварење омладине форсирањем тзв. „слободне љубави“ међу извесним студентима, који су били захваћени манијачким-србофабичним и развратним комунистичким вирусом на Београдском универзитету, плански се спроводило под строгом контролом Комунистичке Партије Југославије и СКОЈ-а уочи Другог светског рата. (Види: Миломир Марић, Деца комунизма, Београд, 1989; Милица Дамјановић, Напредни покрет студената Београдског универзитета од 1919-1929, књ. I-II, Београд, 1966/1974; Редакциони Одбор, Црвени Универзитет 1919 – 1941 – Зборник радова, Београд, 1966, Даница Баста, Револуционарни покрет у Београду 1918-1921 године, Београд, 1969; Уређивачки Одбор, Комунизам на Београдском универзитету 1929-1940, Београд, 1940); …).

Међу извесним списима једног политичког емигранта, које је он дао на чување своме млађем пријатељу у позним годинама, јер је предосећао да му се ближи крај овоземаљског, трошног и кратког живота, пронађен је интересантан текст, који гласи…

Одломак из дневника Слободана Тузлића „Бутума“

Слободан студент права и Смиља, студенткиња филозофије били су деца познатог и имућног београдског трговца Тузлића, који је имао велику трговину дрвима и угљем у Хрецеговачкој улици у Београду, иначе херцеговца пореклом.

Као студенти били су са већином размажене и побеснеле богаташке деце из Београда обухваћени комунистичком пропагандом и припадали су прво СКОЈУ а затим су по истеку обавезнога стажа и проверавања превођени и у партију. Слободан је као високи партизански функционер погинуо у току рата близу Купреса у Босни док се је Смиља налазила после рата који је преживела као високи комунистички партиски и политички функционер у Београду.

На комунистичкој пропаганди радили су кроз многа спортска, културна и стручна студентска удручења основана пре Другог св. рата на беградском Универзитету, поглавито ради тога да би се кроз њих спроводила комунистичка пропаганда међу студенском и средњешколском  омладином. Они су били од стране партије задужени за рад у првом реду кроз  удружење студената планинара и кроз студентски феријални савез. Ова удружења су преко лета организовала своје колоније поред јадранске обале и на неколико наших познатих планина. Приликом ових летовања ђацима и студентима су држани специјални политички курсеви преко којих су увођени у марксизам а затим кроз исти и у комунизам односно у партију.

Да би се ђаци и студенти нарочито они из конзервативнијих и боље очуваних породица што лакше придобијали и индоктринирали, за њих су приликом ових летовања комунистички агитатори приређивали и организовали разне привлачне разоноде и атракције. У првом реду т. зв. курсеве слободне љубави са теоријским предавањима а после истих и практичном применом. Тако је удружење студената планинара у току лета 1937. године било организовало свој логор на планини Гочу повише Врњачке Бање. Том су приликом комунистички руководиоци и агитатори на овоме летовању са Слободаном
Тузлићем “Бутумом” на челу били организовали тзв. вечери слободне љубави. Оне су се састојале у томе што би сваке среде у специјални и изоловани а иначе колективни повећи шатор издвајали све оне девојке које још нису имале свога сталног друга и драгана и подводили их оним младићима, који су такође били без својих девојака а осећали су извесни стид и били невини у односу на бестидну, плотску и скоро животињску слободну љубав, коју су практиковали и према којој су скоро осећајно били сасвим отупели већ изграђени комунисти и комунистички омладинци тзв. скојевци.

Слободанова сестра Смиља васпитавана је до тада у прилично патријархалној, конзервативној и религиозној херцеговачкој породици и дуго није могла да се помири са оваквим начином пропаганде и са губитком свога девојаштва и своје
невиности, те да уместо сама изабере вољеног младића мора се подати једном од партијског руководства одређеном другу према коме је била осећајно сасвим индиферентна и који јој је могао бити чак и одвратан. Ради тога је стално одбијала налоге руководства летовалишта у коме се је као главни комунистички функционер налазио њен брат Слободан, ипак је на крају морала да попусти и да оде на свођење у т. зв. колетивни ш шатор на тако зване вечери слободне љубави, које су се организовале сваке среде за време летовања. Но када је најзад под вликим притиском и претњом да ће бити искључена из партије односно СКОЈ-а и да ће бити изобличена и протерана из логора ипак пристала и једне вечери отишла да спава са неким за њу непознатим другом, од којегје сазнала да му је име Махмут Бушатлија и да је пореклом из Босне, њен брат Слободан је то сматрао као свој велики успех и том приликом је под датумом од 23 јула 1937 године забележио у своме дневнику, који је касније пронађен у одломцима у његовом стану у Београду,  приликом једног полицијског претреса, следеће:

“Сада сам најзад миран и срећан. Успео сам да после дугих напора и перипетија разбијем Смиљину упорност и тврдоглавост, пошто је она пристала и већ синоћ учествовала у првој вечери слободне љубави. Тако смо и код ње истрајним и напорним радом и убеђивањем успели да отклонимо и последњу буржоаску предрасуду лажни стид и сексуално уздржавање, те сам уверен да ће после овога она с обзиром на своју интелигенцију, вредноћу и упорност бити врло користан и одличан члан партије. Пошто је прегорела и прежалила и ту једину буржоаску и малограђанску предрасуду која је била код ње још преостала, лажни стид и привремену и извештачену невиност.”

Овоме истинитом и конкретном случају између многих сличних, о којима су својевремено опширно писале предрартне националне Студентске Новине, сматрамо нису потребни никакви нарочити коментари.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: