Одоше два Вукића

Пише: Бећир Вуковић

Изгледа, судбина правих историчара у Црној Гори јесте да се апсолутно не слажу са очевима. Нарочито судбина оних историчара који нису обукли костиме црногорске академије.

Поврх свега судбина српских историчара, који имају одговоре јасне, истините и реске, на све ововремене фалсификате и све лажне претке.

Иста судбима давно се закосила, и узела је маха, тако да су већ ријетки постојани који косе исконским сјенокосима предачким. Проказани, уморни, остали су на хоризонту пјесници, историчари, политичари. Један од њих бијаше и историчар Пеђа Вукић.

Прије њега оде још један – Вукић Илинчић. Ето, што једноме бијаше име, другоме бијаше презиме. Могли су и један покрај другог почивати.

Вукић Илинчић чуваше Медун, и спашаваше  од свакодневних похара, други, Пеђа Вукић, заноћи вјечну ноћ под Острошком гредом. На растанку са свијетом, све су ријечи биле сувишне, осим кратких поздрава над одрима – Вјеровали смо Вам!

Ми, који остадосмо попут сужања на другој обали зла, да живимо у 21. вијеку, а још нијесмо скинули омчу с врата 20. вијека. Зато и пролазимо кроз историјску и моралну голготу, баш какву су прошли двојица Вукића, српских историчара.

Пеђа Вукић се бавио нашом историјом суровом и страшном, тако да није имао потребе за додатном интервенцијом. Уђе у Држави Архив, или Архив Цетињског манастира, и на свјетлост дана изнесе – документ.

Модерно вријеме подразумијева да је информација моћнија од знања. То лудило обујмило је свијет. Знање треба ископати, као што га је историчар Пеђа Вукић ископавао из Архива. Са ташном под пазухом, увијек на путу Цетињски манастир – Архив.

Историја Црне Горе је за изучавање, а не за играње. Не да се лако поставити на било какву сцену (политичку или умјетничку), није то обични драматски текст. Баш попут „Горског вијенца“ или Маркових „Примјера“, тешко их је адаптирати. Ни читати није лакше. Тако је то и свагда са нечим великим. Историја обучена у поетско рухо, често доживи друкчије читање, а на сцени преци постану луде.

Куда иде појединац, или држава свеједно, и ко су и шта су, и ко ће бити, шта ће све  постати, у какво се грдило прометнути, кад фалсификује своју Крштеницу. Такво, безлично, без ‘исправа’ – има ријеч.

Није та историја писана змајевима и грифонима, већ ријечју која свједочи да се на Цетињу потписивало Свједочанство ћирилицом, да се учио српски језик, и славио свети Сава.

Али, да се на Двору, на терасама вијорило и подоста прљавог рубља родољубља.

Да ли је могуће да у виртуалном свијету уопште постоји такав човек као што бијаше Предраг Пеђа Вукић. У таквом ‘виртуалису’ одјекују бубњеви по цуцким главицама, а Пеђа, уз ону времешну опомену – како вам драго – са кесом пуном докумената, испод  липа успорено, иде у своју собицу да исправи многу историјску лаж. Па, иако га из псеће ладовине опсује неки билдер округлоглави, истетовирани, ошишани на нулу, Пеђа само рече – ја ти све опраштам.

Нијесте могли срести човека који је тако дубински, изнута, познавао цетињски менталитет. Камени зидови Цетиње не чине. Цетиње не чини камење.

У каквом друштву је живио Пеђа Вукић, кад је свако злостављање по Цетињу, било легитимно, само зато што је Србин. Знао је да се тамо нема гдје копати, зато се није ни копао.

Све док постоје такви људи међу нама, има наде. Људи, који немају чега да се стиде.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: