Одраз небеског поретка

Окупили смо се око опстанка, око светог Саве. Грешна рука пролазећи кроз љепоту писања о светом Сави, заобишла је многе биографске путеве, и опште познате, и сјенчила тек неколико: пут у Свету Гору, пут у Свету земљу, и онај потоњи, пут од Милешеве до Врачара.

Нико у историји Срба није стао на тако судбоносној раскрсници, на страшном мјесту, као што је стао свети Сава. Бијаше православна Империја до ногу потучене, хорде крсташа гвозденом руком витлаху изнад царице градова – Цариграда, пљачкајући и свету Софију, и преносећи из темеља златне цркве на западну обалу. И, свети Сава, не одлази у Цариград, гдје би добио што би заискао, али не одлази ни у Рим, а од папе добио би сво земаљско царство, него одлази трећим путем, у Никеју, прогнаном Цару и Патријарху, и баш од прогнаних тражи и добија канонску самосталност за Српску цркву која траје ево 800 година. Из Свете земље, под пазухом, свети Сава доносе цркву свог отачаства.

Оно што морамо знати и у подне и у поноћ јесте да свети Сава није хтио да буде Христовим представником на земљи, него да служи, и да се моли Господу за народ свој. Да буде и остане монах – онај који умире да би ми живјели. То је Христов пут. Свети Сава је изабрао пут истине, а не пут лажи. Католици кажу: изван Римске цркве нема спаса. То је велики гријех који нас је и раздојио. Тај поплочани пут води у пакао. Да је свети Сава окренуо западном страном, од свог народа направио би убице. Изабрао је пут на Исток, како би се његов народ жртвовао за Христа. Тако је свети Сава одвео свој народ у небо.

Заиста, благодарећи Савином путу и опредјељењу, српски народ је био јачи од свих искушења, опстајући и кроз Османско ропство 500 година, опстајући послије свих голгота, и голгота швапских који су вазда ратовали за Ватикан, опстајући и послије алабанске и комунистичке голготе, и прође светога Саве народ и кроз Јасеновце и Јадовна и Пасје лугове, опстајући и послије богоубице и братоубице, одбацујући лажне нације и језике, и лажне државе, само зато што је на Христовом путу. Заиста, то је плод личносног дара светог Саве. Заиста, то је рајски плод Свете Горе.

Али, свети Сава био је и позван у Свету земљу, јер, кога је чекао онај штап него позваног од Бога: и кад тај путник дође, штап ће пасти преда њ, и нека га узме и носи, и широк му пастирски пут. Што значи да је свети Сава заповијест и свесилога Бога, али, са друге стране, први српски архиепископ, није био само дијете људске природе, него и плод молитве старих родитеља – измољен од Бога, од Бога дан, Богу се и намијени. Што и би. Као такав плод, свети Сава је уз Бога растао. И сви говораху одмах послије просвјетљења божанственим крштења: ово ће дете бити неко ново знамење. Што и би. Престо га је чеко, он га није хтео, није хтео да влада него да служи, није хтео да буде господар него слуга. Одрекао се круне – на крају, скинуо је и другу круну – митру, и ставио је на главу ученику Арсенију.

Свијећа, у мраку – то је православље, то је светосавље. Свети Сава се опредијелио за православну цркву, што ће рећи за православну културу, за такву културну парадигму – која је у његово вријеме изгледала дефинитивно пораженом – још и превазиђеном, опредијелио се за културно-цивилизацијски образац који из ње извире. Свети Сава је јасан: то је примјена јеванђелских начела на цјелокупни живот српског народа, а то значи: народна црква, народна држава, народна династија, народна просвјета, народна војска (каква и бијаше све до Мојковца `916.), и народна култура. То је јеванђелски национални програм Светога Саве. То је постојана стијена на којој се може зидати а да се зидарија не обурда на главу, то је благословена, апостолска, петровска стијена. Свим другим српским кулама, темљи су на пијеску.

Византијска теологија инсистира на стварности људских особина Исуса Христоса. Христосу је туђ гријех – али ништа друго. Христос плаче, иде, доживљава људске емоције, чак се колеба, чак и плаши. Свети Сава на скоро исти начин понавља Христов лик у себи, има све људске особине, поврх тога и – гријех. Под тим утицајима, али и присмотром самога Саве, Теодосије Хиландарац и пише Савино житије, које је требало да успостави култ светог Саве. Све је то на уму имао свети Сава, и прошио је ту књигу византијским нитима, али прошио је златним нитима и мантије својих епископа, које и данас сјеје. Ево, овдје, са нама, и међу нама, и слуша ову ријеч мене грешнога, ученик светога Саве, владика Јоаникије.

Потоњи пут светога Саве од Милешеве до побрежице Врачара, поредив је само са Христовим путем на Голготу. Али, и са Голготе, и са Врачара, смрт се вратила празних руку. Свети Сава жртвовао се до пепела за народ свој – до пепела моштију својих.

Први српски архиоепископ, учитељ, просветитељ, књижевник, није само говорио и учио људе свога времена. Зато и оставља такав аманет, не би ли српски народ часно опстао, и спасио се. То потврђују и ријечи изговорене на сабору у Жичи 1221. године: „Држите реч Божју и веру Христову, да вам добро буде и деци вашој и свима који долазе после вас“. И свети Сава „приведе Господу народ свој“, записује Доментијан. Тим ријечима, у колективну српску свијест, свети Сава је унио мисао да је сваки човјек, као појединац одговоран, не само за себе, већ и за државу, културу, цркву. До краја свијета, свети Сава тражи од свога народа стални преображај, и ево, он израста у све нове људе по Христовој мјери и вјери..

Заиста ми је част да сам на 800 годишњицу Српске православне цркве, у Мојковцу, српској перјаници, немањићком Брскову, Урошевом граду, принео слово о Светом Сави.

Оче, Саво, путеводитељу не од овог света, светитељска висино, свечовечанска ширино, учитељу учитеља наших, царе царева наших, наставниче духовника наших, племићу Христов, украсе и љепото историје српске, увјенчани а Васељенски свече, народољупче, помози нам, моли се Господу за нас.

Амин.

(Бесједа уочи Савиндана у Мојковцу, 26. јануара 2019. г)

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: