Одржана промоција књиге „Српски Руси“, један век руске емиграције у Србији”

У Прес центру Удружења новинара Србије одржана је промоција књиге “СРПСКИ РУСИ, један век руске емиграције у Србији – наследје и поуке из прошлости”, новинара и писца Драга Делића.

Драгоцен водић кроз руску емиграцију у Србији

Ирина Антанасијевић, професорка Филолошког факултета из Београда, нагласила је да књига има веома богат и обиман садржај и да може да послужи као приручник који превазилази неке уврежене стереотипе о руској емиграцији. Истина је да су Руси у својој другој домовини успели да остваре своја професиуонална интересовања и формирали свој животни профил. Основали су и обновили низ нових области које ондашња Србија није имала, посебно балет, оперу и стрип. Подсетила је да је недавно обележено сто година од оснивања српског балета и опере и да су Руси на челу са Јуријем Лобачовим основали чувену Београдску школу стрипа, једну од водећих у Европи и свету.
“Књига је посебно важна за даља размишљања и истраживања, јер садржи пуно тема и личности које су обележиле медјуратрни и поратни период, а нису довољно познати. Многе су и заборављене. Она је приручник о руској емиграцији са причама о људима који су обележиле тај период српске, уједно и руске историје”, нагласила је професорка Антанасијевић, указујући на неке свакодневне животне навике уткане у српско друштво.

Предраг Савић, писац и адвокат, књигу описује као дело од капиталног значаја. Руси су остварили велика дела у архитектури, науци, просвети, култури, они су издавачи, пилоти, писци, балетски и оперски уметници, сликари, иконописци. “То што су руски емигранти донели код нас тешко је описати у неколико томова. Анатолиј Ивановић Прицкер био је највећи српски издавач, заслужан за развој српског предузетништва и промоцију српских писаца у Европи, основао “Народну просвету”, покренуо лист Панорама, издавао прве српске стрип романе, поклонио велики број књига школама”, наглашава Савић.
Николај Краснов је пројектовао неке најважније државне и монументалне објекте; зграду Владе, Министарства спољних послова, Архива Србије, ентеријер Народне Скупштине, маузолела на Опленцуу, Двора на Дедињу, Његошеву капелу на Ловћену, спомен обележје на Виду.

Милан Трпковић, уредник и издавач је истакао да је ова књига пријемчива широј читалачкој публици и да представља водич кроз руску емиграцију на овим просторима и енциклопедија Руса и Рускиња који су оставили неизбрисив траг у српској култури и друштву. Чак и ако мислите да доста знате о њима, овде ћете начи пуно нових детаља о животу знаменитих и обичних људи, о бројним заборављеним делима везаним за обнову српских манастира и парохија, оснивање балета и опере, развоју београдског универзитета.

Драго Делић се осврнуо на животне приче и личности које су обележиле медјуратни и поратни период. Последњи командант царске руске војске генерал Петар Врангел са својим штабом живео је у Сремским Карловцима и изразио жељу да буде сахрањен у Србији. У том малом градићу подно Фрушке Горе било је и седиште Руске заграничне православне цркве и митрополита Антонија Храповицког, који је такодје сахрањен у Србији. Карловци су били незванична престоница царске Русије. Ту је живео и политичар и писац Виталиј Шуљгин, човек који је био један од главних криваца за свргавање цара Николаја Романова, а књига доноси пуно детаља о томе како се одиграо тај догадјај који је променио хиљадугодишњи облик друштвеног уредјења Русије.
“Руски професори су подигли углед Београдског универзитета, били чланови Краљевске акадаемије наука, оснивачи научних института, научници светског гласа. Многи су радили у основним и средњим школама у удаљеним малим местима где није било образованог школског кадра. Исто важи за српске цркве и манастире, где су руски теолози и свештеници дали пресудан допринос у њиховој обнови после скрнављења у Првом светском рату”, истакао је Драго Делић.
Посебно је важно то што су цела сестринства из Русије основала угашене женске манастире на Фрушкој Гори, Шумадији, Дивљани код Беле Паланке, проширила њихову економију и одгајила српску сирочад чији су родитељи страдали у рату.

Александар Влајковић, новинар и културни радник је нагласио да ми нисмо ни знали ко су Руси који су живели код нас јер смо их брзо заборавили. Зато нисмо ни свесни колико су Руси оставили велики траг на нашим просторима. Он је истакао да би у ближој будућности било корисно за обе земље да се књига појави и на руском језику, будући да се и у Русији не зна довољно о тако великим делима њихових сународника, које је несрећа довела у Краљевину Срба, Хврата и Словенаца односно Србију.

После једног века Руси, али и Украјинци поново долазе у Србију и доживљавају је као пожељно место за наставак своје делатности. Процењује се да их тренутно има око 150.000, три пута више него пре једног века. Долазе и Украјинци али у мањој мери јер већином иду ка западној Европи где добијају добра радна места. Сада долазе углавном људи из ИТ сектора, консалтнига, трговине, пошто су због рата у Украјини и санкција Русији одлучили да потраже ново пребивалиште.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: