Одржана Светосавска академија у Пиви, проф. др Крцуновић: Свети Сава – бунтовник са Христовим разлогом

Светосавска академија која је синоћ одржана у Плужинама својом свечарском атмосфером и богатим културно-умјетничким програмом засијенила би и много веће урбане средине од овог малог мјеста на обали пивског језера.

За одлично осмишљену организацију Светосавске академије побринули су Парохија пивска и Центар за културу у Плужинама. Бројној публици у сали озареној дечијим лицима и осмесима поздравном речи обратио се Мишко Мићановић, директор Центра за културу у Плужинама, док је водитељ програма био новинар Жељко Вуксановић. Светосавску беседу је одржао проф. др Душан Крцуновић, док су у културно-уметничком делу свечаности бриљирали чланови Братства православне омладине “Свети патријарх српски Макарије” и ученици веронауке при парохији пивској које вешто води пивски парох отац Лука Цицмил.

Уз оца Луку, музичку пратњу и солистичке мелодије изводио је на фрули широј публици већ познати Радован Сукновић. Уз струне гусала пјевали су искусни народни гуслар Горан Вуковић и даровити основац Данило Боживић.

У завршници програма публика је чула дирљиве стихове пјесама посвећених Долима и Косову из пера пјесника Ранка Мићановића. У манифестацији је учествовао и предсједник Општине Плужине, Слободан Делић.

На самом крају светосавски славски колач је освештао архимандрит Стефан, уз саслужење игумана манастира пива оца Јефтимија, богослужбено милозвучно појање оца Луке и монахиња из Дола. Једном рјечју, била је то прелијепа приредба која потврђује снагу традиције Светосавља у Пиви и, што је још вредније, његову перспективу у дјеци која су својим гласовима испунила срца свих који су имали привилегију да на Дан Светог Саве буду у Плужинама.

Бесједа проф. др Душана Крцуновића

Свети Сава – бунтовник са Христовим разлогом

Као творац српске црквене независности чији су бројни храмови постали расадници наше просвјетне и националне културе, Свети Сава је успоставио и први образовни систем у средњовјековној српској држави. Том образовном и духовно-просвјетном систему припада и најстарија црква у Пиви која је посвећена управо Светом Сави. Такође и фреска Светог Саве у Пивском манастиру која зрачи васпитним ауторитетом преблагог учитеља чије продорне плаве очи не престају да усађују у људска срца и душу вјеру у Бога и моралне врлине. На развојној линији вишевјековне културно-просвјетне традиције светосавља у Пиви налази се и најстарија школа која је отворена 1878. године на Горанском, чији је први учитељ био пивски племенски капетан Обрен Никовић. Овај благородни човјек светосавског кова школовао се у цетињској богословији, да би на трагу Светог Саве и сам постао учитељ. Он ће до данас и задуго остати један од највећих просвјетних добротвора у Црној Гори који је фонду за сиромашне основце и гимназијалце из Никшића, Подгорице и Цетиња тестаментом завјештао све што је поштеним радом стекао. Остаће забиљежено и то да је помагао никшићко Захумље и Матицу српску из Новог Сада чији је духовни покровитељ Свети Сава. Први пивски учитељ Обрен Никовић био је оличење и отјеловљење идеала светосавске културе, какве су биле све велике личности из наше историје од којих учимо да се Свети Сава најдостојније прославља узорношћу властитог живота и дјелима од општег добра.
Таквог је карактера сваки човјек који је, у ма којој епохи својим прегнућима био ношен светосавским надахнућем: снажна побожност и чврста воља, храброст за подухвате и пчелиња радиност, стрпљива благоразумност и дубока савјесност, дјетиња чедност и благонаравност, аскетско самоодрицање и широкогрудост човјекољубља.
Велики философ Аристотел, кога је пјесник Данте назвао „учитељем оних који знају“, говорио је: „Прије него што подучиш, чиме би могао да се похвалиш?“ Светосавска философија живота није мање захтјевна и гласила би: „Уздај се у Бога свим срцем својим и не хвали се својом мудрошћу“. Подвижник који је похвала свом роду није волио самохвалу, али је сва морална и интелектуална својства Свети Сава обједињавао у својој равноапостолској личности како би могао испунити велики историјски задатак задобијања српске црквене независности и постати свенародни охристовитељ, духовни просвјетитељ и учитељ вјере. Душевном чистотом благонаравног подвижника, неисцрпним прегалаштвом и снагом ријечи, Свети Сава је задобијао повјерење, јачајући вјерски и културно, морално и правно, друштвено и економски своју цркву, свој народ и државу, осигуравајући им углед и поштовање у метежном и несигурном европском свијету свог времена, какво је и наше вријеме. Зато и данас, готово осам вјекова послије, ми не треба само да учимо о Светом Сави, него треба да учимо од Светог Саве, нашег свагдашњег учитеља и наставника. Тајна те савремености и виталности светосавског завјетног предања садржана је у његовом сталном захтјеву за човјековим напредовањем и усавршавањем који понајбоље сажима порука апостола Павла: „Не саображавајте се овоме вијеку, него се преображавајте обновљењем ума свог“.
Та идеја анакеносис-а, у значењу тежње ка сталном обнављању себе и своје заједнице, водила је Светог Саву онда када је напустио родитељски дом и очев двор, да би се отиснуо на Свету Гору, слиједећи идеале аскетског живота; као што га је та иста идеја обнављања, након година монашког подвига поново вратила у отаџбину, слиједећи идеале правдољубља практичног друштвено-политичког живота, отискивајући га на пут до Никеје, Цариграда, потом Палестине, Јерусалима, Антиохије, Александрије, Синаја, па све до Трнова гдје се завршила његова земаљска мисија и одакле је започела његова мисија нашег молитвеног заступника пред Божијим престолом у небеском граду Јерусалиму. Као истински грађанин два свијета, оног историјског и оног надисторијског, служећи и Богу и народу, Свети Сава је живио и дјеловао у двије димензије, остајући родољубив и толерантан, као код куће у оба свијета, као свој на своме у обје димензије, и као благоразуман човјек, пријемчив свим народима и вјерама. Запажање историчара Станоја Станојевића да је Свети Сава путујући, поучавајући, проповиједајући, помажући, организујући и уређујући црквени и државни живот „у пракси у ствари био револуционар“ који је „рушио свесно и енергично освештане традиције и изводио радикалне реформе“ и да је „секао нове путеве и отварао нове видике“, даје нам мало за право да примијетимо да је наш светитељ био бунтовник и вјечито Божије дијете.
Величанствена прича о Светом Сави заиста и почиње једним дјечачким духовним бунтом као младића Растка. Био је то бунт једног бунтовника с разлогом. Био је то бунт младића у коме се рано разгорела пламена љубав према Богу.
Као најмлађи син Немање и Ане, потоњих Светог Симеона и Анастасије, био је мезимац својих родитеља, али нипошто размажено дијете. Умјесто удобности дворског живота, умјесто лагодности уживања у раскошима и разонодама који су му били приуштени – као кнезу Хумске области и будућем престолонаследнику српске државе – млађани Растко, потоњи Свети Сава, своје срце приклонио је Христовој вјери, опчињен причама о великим испосницима, монасима, мученицима и светитељима. И умјесто живота владара на државном престолу, он је изабрао подвижнички живот монаха; умјесто свјетовног владања, он је изабрао богослужење на корист свом народу, постајући нам преблаги учитељ праве вјере, постајући творац наше националне културе и просвјете, и разборити политички савјетодавац.
Свети Сава је био духовни бунтовник са Христовим разлогом, са оним разлогом с којим је сам Христос побиједио свијет да би спасао свијет. Угледајући се на Христа, Савин бунт није био негативни бунт против нечега већ позитивни бунт за, бунт за живот свијета, бунт вођен идеалом Богочовјека за спасење човјека и свијета. То није био бунт за своја себична права, за безличну индивидуалност, за наводни аутентични живот који је лишен сваког моралног садржаја и одвојен од породице, заједнице и традиције, какав се данас намеће нашој младости. То је био бунт који слиједи осјећање дужности према заједници и отуда је Свети Сава остао узоран син својих родитеља и духовни отац свога отачаства. Од тада је Светосавље стваралачки „духовни хришћански друштвени покрет“ (Фјодор Иванович Титов) у који се прикључују сва наша покољења у периоду свог одрастања и стасавања, али и доживотног хришћанског самоусавршавања и обнављања. Да је Свети Сава мислио на младост, потврђује и то што је за свог архиепископског наследника одабрао Арсенија, једног од својих најмлађих, најдаровитијих и најодлучнијих ученика.
У свему овоме је тајна, или бар један мали дио тајне сталне савремености и животворности духовне културе коју је засновао Свети Сава, наш први књижевни писац, законодавац и савјетодавац. Све што је написао – не само Законоправило, већ и писма студеничком игуману Спиридону, и житије свом оцу, и сви манастирски типици и повеље – све су то биле кормиларске књиге намијењене исправном животу монаха и свјетовњака, вођењу људске душе, управљању црквом и државом. Са таквим кормиларом и његовим кормиларским књигама доспијева се у сигурно пристаниште божанске вјечности. За такву пловидбу потребно је имати дјетињу доброту, младалачки бунтовни дух и храброст којом је Свети Сава, према предању, благословио Црногорце.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: