Одзвонило и Милу

Пише: Славко Живанов

Коначне резултате председничких избора у Црној Гори још ћемо чекати, али Државна изборна комисија Црне Горе објавила је привремене резулате који не одступају битно од стања ствари. Гласао је 380.281 бирач или читавих 70 одсто укупног броја гласача у Црној Гори. Овако велики одзив бирача додатно је легитимизовао победу Јакова Милатовића у којој је, освојивши 58,9 одсто гласова, срушио вишедеценијског владара Црне Горе.

У првом кругу Милатовић је као другопласирани освојио око 98 хиљада, првопласирани Ђукановић освојио је око 120, Андрија Мандић око 65, а четвртопласирани Алекса Бечић нешто више од 37 хиљада гласова. Остали учесници имали су занемарљив, аутсајдерски скор.

У другом кругу учествовало је око 40 хиљада бирача више него у првом, међутим, чини се, да то није могло да спасе Ђукановића. Милатовић је уз своје, обезбедио Мандићеве и Бечићеве бираче што даје оквирни збир од 220 хиљада гласова, колико је и освојио. Али, Ђукановић је у првом кругу добио 120 хиљада, а у другом чак 155 хиљада гласова, 35 хиљада више. Чини се да је ДПС покушао да исцеди суву дреновину и обезбеди победу извођењем свега што је могло да гласа, али то није било довољно. Милатовић је био недостижан и само би масовна изборна крађа нешто могла да промени. Услова за тако велику изборну крађу сигурно није било и зато је данас Мило Ђукановић политичка прошлост.

Генеза Милатовићеве победе и Ђукановићевог пораза

Вишедеценијску владавину Мила Ђукановића карактерисале су све уобичајене хроничне болести дуготрајног ауторитарног властодрштва. Но, оне, саме по себи, нису биле довољне за финалну деструкцију. Кључни аутодеструктивни потез непромишљено, брзоплето и глупо повукао је Ђукановић покушавајући да разори Српску православну цркву у Црној Гори и то у тренутку кад је на цетињском светосавском трону седео најутицајнији, најкредибилнији и најјачи представник и вођ те Цркве. Не изненађује што толико јаког противника Ђукановић, наравно, није могао да порази, али радује што ни много јачим Ђукановићевим менторима, Американцима, НАТО и Енглезима, то није пошло за руком.

Ревносно извршавајући налоге колективног запада, игнорисањем реалности због властољубиве опијености и властодржачке наркозе, Ђукановић је покушајем да уништи СПЦ ископао сопствени политички гроб.

Дакле, пре неколико дана на председничким изборима у Црној Гори, у другом изборном кругу, Мило Ђукановић, тродеценијски црногорски суверен, поражен је техничким нокаутом након политичке етапе која је изведена у три рунде.

У првој рунди, Блаженопочивши митрополит Амфилохије подигао је Црногорце на ноге јуначке и литијама је дестабилизовао власт. Било је то манастирско звоно које је позивало на активизам, покренуло лавину, и родило наду да се власт може победити, а сопство, људске и духовне вредности заштитити.

У другој рунди, после парламентарних избора, коалициона влада Здравка Кривокапића крајем 2020. године извршила је продуктивну предизборну припрему, нанела низ техничких удараца Ђукановићевој машинерији, умањила њен малигни утицај и проширила простор да у ринг уђе млад, некомпромитован, пристојан играч, неизморен и оран да грађанима понуди оно за чим годинама вапију – нормалну, одрживу алтернативу Ђукановићевом режиму. Одавно им је тај лични режим дозлогрдио, али су се тек сада створили услови да буде поражен.

Не умањујући значај Милатовићеве победе, не може се игнорисати утисак да је веома важно било да се у право време нађе на правом месту. Као и ономад у Београду кад је победио Милошевића, Коштуница је био идеалан кандидат само у конкретним условима. Требало је да се поклопи дестабилизација власти изнутра, засићеност бирача дуговечном владавином и некомпромитована, пристојна алтернатива прихватљива широком броју бирача. И управо из тог разлога и некада Коштуница и данас Милатовић изборни резултат треба да виде као бланко чек, указано поверење, прилику да се докажу и испуне очекивања.

Војислав Коштуница је већ сада историјска личност и учинке његове политике билансираће историја, али Милатовић тек добија прилику да се оствари и покаже шта може и хоће. Очекивања да се Црна Гора врати коренима, окрене себи изворној, удаљи од НАТО или повуче признање Косова нису реална, али најмање што се од ње мора очекивати јесте да престане да извршава антисрпске задатке и ровари над Српством. Црна Гора има право на сопствени пут и избор, али тај пут неће донети срећу никоме на Балкану ако буде садржао отровну, антисрпску компоненту.

Резултати другог круга председничких избора по општинама, изузев традиционалног Ђукановићевог упоришта – Цетиња, показују да је Мило победио у Гусињу, Плаву, Петњици, Рожајама, Тузима и у Улцињу. С друге стране, основне карактеристичне црте владавине Ђукановића биле су антисрпство, лоповлук и служба Америци. Милатовић нуди, а видећемо шта ће од тога испунити, готово све супротно од тога, а сарадњу са Европском унијом истиче као врховни приоритет. Отуда заиста изненађује чињеница да ту Милатовићеву понуду нису прихватили у овим општинама које чини углавном несрпско и нецрногорско становништво. Који то сегмент Ђукановићевог радикализма црногорски муслимани и Арбанаси препознају као свој или прихватљив? Одговор се, јасно је, намеће сам. И због тога су пред Милатовићем велика искушења. Највеће га чека на парламентарним изборима после којих би требало да формира владу која ће оздравити економију, спроводити владавину права и лечити антисрпство. На том путу имаће велике препреке. Најмања препрека биће Ђукановић, он је већ прошлост. Ако у Црној Гори буду хтели да изграде просперитетну, демократску државу која са Србијом негује братске односе највећи непријатељ томе биће у Европи и преко Атланског океана. Докле год тзв. албански фактор јача на Балкану потпомогнут монструмима из Вашингтона и Лондона, православне државе и народи биће комадани, разарани и дезинтегрисани. Због тога ће власти тих држава и народа морати да изаберу да ли су за тзв. колективни запад или за опстанак сопственог народа и државâ.

Извор: Између сна и јаве

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: