Официр и шифрант Михаило Петровић Алас

Пише: Војислав Гледић

Михаило Петровић је био, као агилни практични дјелатник, умногоме везан за војску и њене активности. У његово младалачко доба Србија још увијек није била у потпуности ријешила питање својих граница нити свој статус државе у породици европских народа. Дух патриотизна и националног поноса и идентита је снажно живио у свим порама друштва, а млада генерација је у томе предњачила. Припадао нараштају које је било чврсто  везано за најсвјетлије и најславније историјске токове борбе за потпуно и коначно ослобођење и очување националног идентитета. Отуда је он од најмлађих дана гајио велику љубав, поштовање и оданост према војсци и свему ономе што је представљало наставак пожртвованог односа према очувању светих народних и државних интереса. Читав систем васпитања и образовања је био наглашено усмјерен и реализован  у духу његовања и подстицања узвишених националних вриједности што је имало великог одраза на све младе људе, његове савременике, крајем  19. и на почетку 20. вијека.

Петровић  је био припадник наведене младе генерације, одгајане и подстицане да буде носилац  најнапреднијих  патриотских идеја  које су представљале нераскидиви дио друштвеног  и државног живота.   Посебно актуелно  осјетљиво питање је било још увијек неослобођени дио територије на којој је живјело  становништво српске народности. Двије велике империје, Турска и Аустро-Угарска, заузимале су велики дио Балканског полуострва па је посстојала стална нетрпељивост и напетост између Србије и тих великих држава. У таквом окружању је стално подстицано и развијано национално осјећање и племенити патротизам што је имало великог одраза и утицаја на младог Петровића.   том погледу је и  војска имала изузетно важно мјесто и представљала гарант одржавања слободе и независности, а и могућност постизања актуелних виталних националних и државних интереса. Отуда је потицала и Петровићева  стална и изрзита наклоност и поштовање  које је испољавао  према војсци и њеним задацима и циљевима. Увијек је, наиме,  војсци и њеним потребама  приступао веома одговорно и патриотски,   што  је  наглашено и неуморано радио   до краја  живота.

Петровић је почео још у V разреду гимназије да  слуша и изучава предмет под именом гимнастика и војно вјежбање. То је био веома значајан и специфичан  предмет који је имао за циљ да младе   школоване  људе упути и оспособи за вјеште ратнике и подофицирки и официрски кадар. Држава је тражила такве људе јер су јој били потребно како би учинла  војску што ефикаснијом и квалитетнијом.    У оквиру предмета  гимнастика и војно вјежбање била је посебна пажња усмјерена на практично вјежбање и оспособљавање за непосредно бављење ратном вјештином, укључујући и стицање знања из тактичких операција.  Иако је у називу предмета био израз гимнастика, о том домену се, међутим, није водила већа брига (као што је то данас у оквиру предмета физичко васпитање),  већ је тежиште било усмјерено управо на други дио, на  војно вјежбање и стицања свих неопходних знања и вјештина потребних за обављање ратних дејстава и операција..  У оквиру тог предмета су уједно припремани и оспособљавани   будући подофицири и официри,  као што је то управо био случај  са Михаилом Петровићем.

Када је завршио студије на Великој школи (1888. г.),  Петровић је добио позив да одслужи први дио војног рока који се састојао од два дијела. Обадва су била по 2,5 мјесеци и одржавали су се током љетњег распуста. Иначе, Петровић је свој први дио служио у једној пешадијској чети у времену од почетка јула до средине септембра. Треба нагласити да су тадашњи полазници наведених војних рокова добијали чин пешадијског потпоручника што је, наравно, важило и за Петровића. Тако је он и званично постао официр у најнижем чину (потпоручник) у оквиру резервног војног састава. Као резервиста био је дужан да се одазива на позиве како би не само одржавао војну приправност, већ се и непрекидно усавршавао. У том погледу је Петровић био веома  коректан, дисциплинован и чак наглашено  агилан. Међутим, пешадија као род војске му није много импоновао па је настојао да га замијени артљеријом према којој је, ипак,  имао већу наклоност и поштовање.

Године 1898. Петровић је имао  доста обавеза  у војсци као припадник  њеног резервног  састава.. Тако је  од 15. септембра до 5 октобра  те године,  дакле у трајању од двадесетак дана, учествовао на војној вјежби која је одржана у Нишу. Постоји и документ који показује вријеме одржавања те вјежбе јер је  управо због тога тражио од ректора Велике  школе дозволу  да му се омогући одсуствовање са наставе како би обавио своју патриотску дужност у војној јединици. „Част ми је извјестити г. ректора да према позиву Команде инжињерије морам ићи у Ниш на војно вјежбање и маневре од 15. ов. мес. до почетка октобра (најдаље до 5-ог октобра)„. Тада је Петровић добио свој први официрски чин, односно постао резервни артиљеријски потпоручник. Треба посебно напоменути да му је војна комада, у два наврата те године, надокнађивала одговарајуће трошкове и дневнице током одсуствовања са наставе. Касније од Команде добија и званичну обавијест да треба надлежним  власима да се јави и да их обавијести ако евентуално дође до промјене адресе његовог стана и пребивалишта.

Управо му је његово редовно одазивање на позиве, као и изузетно дисциплиновано и активно обављање свих војних обвеза, омогућило  да може промијенити род војске у којој је био регрутован. Тако је након обављене вежбе у Нишу стекао и законску могућност да полаже испит за резервног потпоручника у артиљерији. Петровић је, наравно, затражио од војних власти да му се  омогући да полажи прописани испит  због чега се Команда инжењерије из Ниша обратила ректору Универзитета у Београду 23. новембра 1898. године како би добио одсуство са наставе. Петровић је отпутовао у Ниш, затим лако и брзо положио испите и  постао резервни артиљеријски  потпоручник. Иако је тада био угледни професор Велике школе, позната научна личност, он је, ипак, веома темељито и одговорно припремио испит за официра и показао врхунско знање пред испитном комисијом. Како му је војни позив импоновао, то је увијек веома ревносно вршио све обавезе и одговорно напредовао  у стицању чинова до највишег могућег степена.  Осим тога, био је ангажован и као врхунски стручњак за шифровање што је војсци било и те како потребно и корисно.

Током балканских ратова Петровић је био веома активни учесник,  и то као официр, односно  командир V чете резервног инжењерског батаљона другог позива . У балканске ратове је  ступио најприје као резервни поручник, да би потом добио унапређење у  чин капетана друге класе. У Првом свјетском рату је Петровић био ађутант принца Ђорђа Карађорђевића. Најприје је са војском, након бомбардовања Београда, отпутовао у Ниш гдје је имао низ војних задужења, због чега је, између осталог, одлазио у разне мисије које је захтијевала виша команда. У Ниш су потом допутовали и чланови његове породице. Петровић је из Ниша отпутовао у Француску, а затим у Швајцарску. У тој земљи је имао задужење не само да буде уз принца Ђорђа него је био веома ангажован и око стварања  оригиналних, нових кодова за израду шифри у оквиру свог рада на крипотграфији за потребе војске и дипломатије. Није, међутим, запустио ни своју теоријску дјелатност на пољу математике и проналазачког рада. Сарађивао је са неким еминентним часописима.  За вријеме    рата,  заправо током 1917. године, са принцом Ђорђен је направио једно путовање до Лондона како би заједнички обавили један за њих важан посао.

Занимљиво је напоменути да је Петровић и након завршеног Првог свјетског рата и стварања нове државе Југославије (најпре Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца,  а потом Краљевине Југославије) наставио да обавља своје војничке дужности веома дициплиновано и одговорно. Војска га је редовно позивала да учествује на доста честим маневрима и вјежбама, при чему је он сваки такав позив прихватао и увијек веома педантно извршавао све постављене задатке. Указом војне комаде, под којом се налазио Петровић, овај великан је 1. септембра 1918. године унапређен у чин резервног инжењерског капетана прве класе. Војска му је увијек  исплаћивала припадајуће новчане накнаде не само током појединих дана проведених на терену и у касарни, већ и у другим околностима „због скупоће настале у поратним годинама“. Петровић је 12. јула  1921. године унапређен у чин резервног артиљеријског мајора. Тако је овај дисциплинивани резервни војни старјешина добио чин вишег официра што је за њега представљало велику част и достојанство. Коначно, указом више команде, од 6. септембра 1925. године, Петровић је добио највећи чин који је једно резервно лице могло постићи, а то је био чин резервног инжењерског потпуковника.

Посебна војна а и практична, односно примијењена  Петровићева дјелатност је била криптографија, вјештина шифровања и дешифровања порука начињених тајним кодом од декадног бројног система. Ова вјештина је увијек представљала саставни дио војног, државног и дипломатског апарата како би се поруке могле несметано преносити без бојазни да их нежељене особе и службе не би могле лако и једноставно читати и разумјети. Стога је у оквиру шифровања и дешифровања требало направити посебан и заокрижен  систем кодовања који је био разумљив само ономе ко је шиљао и ономе ко је примао те поруке, док је осталим евентуалним учесницима био неприступачан (односно неразумљив). Ова  област у својој основи има математички систем који се базира на  комбинаторици, математичкој дисциплини која проучава широку проблематику у вези  са пермутацијама, комбинацијама и варијацијама (са и без понављања) и којом се  могу успјешно и креативно бавити само математичари. Стога је лако схватити успјехе које је Петровић у тој области постигао у изградњи оригиналног    система тајног  кодовања.

Петровић се, иначе,  за криптографију, односно систем шифровања и дешифровања, заинересовао 1898. године када је био наименован од стране владе за  члана  групе стручњака за  оцјењивање једног претходног система. Тада је, наиме, од  тадашњег предсједника Владе Краљевине Србије Владана Ђорђевића (1844-1930) био наименован  за члана специјалне комисије која је требала да испита ваљаност и функционалност система шифровања што га је био саставио и предложио Савјету министара библиотекар Министарства грађевинарства Живојин Ћирић. Петровић је не само детаљно простудирао понуђени систем господина Ћирића,  него је добро проучио  читаву ту област. Потом се постарао да и сам састави погодан систем који је, наравно, био много бољи, квалитетнији и функионалнији од онога штога је понудио његов претходник на том плану. Влада је одмах прихватила Петровићев систем и брзо га укључила у свој званични начин шифрованог комуницирања. Више од чатири деценије је затим Петровићев начин шифровања био у званичној употреби,  најприје у Србији, а потом у новоствореној Југославији,  све до почетка Другог свјетског рата у тој држави (1941. године).

Проблемом криптографије је Петровић наставио да се  озбиљно  и креативно бави и даље, неколико деценија,  тако да и та област улази у најужи круг његове најинтензивије стручне и проналазачке дјелатности. Ту област је нарочито помно обрађивао када се током Првог свјетског рата нашао у Швајцарској. Сматрао је да тада, као активно војно лице, које је било уз принца Ђорђа Карађорђевића, треба и стручно да помаже својој држави. Управо у тим ратним околностима, који су били изузетно тешки за српску државу и народ, Петровић је још више и полетније испољавао свој велики патриотизам и настојање да буде од користи у свакој могућој прилици.  Петровић је не само начинио много квалитетнији систем, у односу на онај што га је раније понудио, већ је написао и неколико стручних радова који показују да се он тим питањем бавио  много детаљније и свестраније, узимајући у обзир и много дубљу теоријску позадину криптографије  У Женеви је, на примјер, објавио на француском језику свој систем шифровања у раду који је имао 50 страна, да би исте година штампао  и рукопис под насловом ,, Шифровање и дешифровање – систем М. П.“  За потребе војске је касније саставио  много усавршенији систем који је служио за обуку у Школи за шифранте при Главном генералштабу војске Краљевине Југославије (рукопис је имао укупно 169 страна и био објављен у Београду 1928. године).

Тај нови усавршени систем криптографије, којега је Петровић  почео да разрађује у Швајцарској а чију је коначну верзију сачинио после Првог свјетског рата, познат је под називом Три картона. Систем је постао саставни дио државне, војне и дипломатске активности тако да се Петровић ту јавља и као дио званичног државног естаблишмента, врло повјерљивог и поузданог карактера. Имајући у виду намјену шифровања у државним пословима, лако је закључити какав је званични ауторитет Петровић уживао не само у војним него и највишим државним круговима. Послије завршетка Првог свјестког рата, и Петровићева коначна варијанта шифровања је била окончана и уобличена. Стога се обратио државној администрацији 5. децембра 1919. године и у пропратном писму објаснио многе веома битне карактеристике вриједне да се и овдје нађу на увид нашим  читаоцима. Ево како, наиме,  Петровић објашњава и образлаже  свој систем Три картона:

„По поруци Министарства част ми је поднијети нов систем шифровања депеша, о коме сам раније имао споразум са помоћником  г. Министра   г. Др  Михаилом Гавриловићем.

Систем има над досадашњим ту превагу у томе:

1º што је шифровање по њему боље и скривено, јер се и посљедња цифра шифрује а не дописује онаква каква је (као до сада);

2º што један прибор за шифровање даје 720 разних кључева (на место 196  као до сада);

3º што се у њему промјена кључа врши само једном петоцифреном групом, која и извјештава дешифрера о тој промјени и даје у исто вријеме нов кључ (што се до сада постизало помоћу двију петоцифених група);

4º што не захтијева никакав апарат, не квари се, заузима веома мали простор и лако се чува и преноси;

5º што се послије извјесног времена могу врло лако промијенти свих 720 кључева: промјена се састоји у томе да се већ постојећих 10 картона, не мијењајући им ни ценралну таблицу, ни нумере на наличју, преко црних цифара, прилијепе двије узане траке од хартије на којима су одштампане двије нове пермутације цифара 0, 1, 2, 3, 4, 5, 6, 7, 8, 9, (таквих парова пермутација има на хиљаде милијарди).

Сав механизам  шифровања не разликује се много од дадашњег, тако да ће се они који су већ радили по досадашњем систему, лако и са мало пажње прилагодити новом систему.

Прибор је израђен у 100 примјерака од којих сваки стоје по 4 динара. Те примјерке предајем Министарству заједно са упутством за шифровање и дешифровање. Све је израђено у дефинитивном облику тако да се може одмах разаслати Посланствима и пустити у рад почевши од једног унапријед одређеног дана. Молим господина Министра да изволи наредити да ми се по овдје приложеном рачуну изволи исплатити сума од 400 дин.  коју сам исплатио за материјал и израду овога прибора.

У исто вријеме молим да Господин Министар изволи донијети одлуку о суми која ми се има платити за откуп сисема и за рад око његове практичне примјене.“

Као што се види из упаво наведеног  Петровићевог  текста, његов нови систем је представљао усавршенију и ефикаснију методу шифровања и дешифровања. Уједно, то показује да је он стално радио на усавршавању и поједностављењу система кодовања који је представљао веома значајну сферу комуникације посебно у  министарству иностраних послова како би се на безбиједан начин повезивала посланства. Рад у области крипотофрафије је представљао оно подручје математике које му је пружало могућност и за конкретну примјену у појединим областима живота. Тако се срећно повезала теоријска основа и њена практична реализације, што је за овог великана увијек представљало веома погодно поље за испољавање његових изванредних способности.   За свој рад на усавршавању оригиналног  система Петровић је био адекватно награђиван. Тако је, рецимо,  предсједник владе Никола Пашић  (1845-1926) исказао јавно признање   Петровићу за његов рад и нагадио га са 600  франака. Оно што је било веома значајно у новоусавршеном Петровићевом систему јесте да се једноставно могло прећи са претходног начина, и то без неке специјалне, додатне опреме или новог приступа, на  коришћење  система шифровања и дешифровања Три картона.  Осим тога, повећао је, како то Петровић децидно наглашава, број са  ранијих 196 на пуних 720 начина, помоћу једног истог прибора,  што је систем учинило безбједнијим и ефикаснијим.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: