Океани и континенти у соби осмогодишњег Лазара

Пише: Никола Маловић

Тешка срца смо, иако привремено, супруга и ја након 16 година ставили кључ у браву Књижаре Со.

Док не прође деболеца коју носи вирус.

Епидемија је класично новско књижарство погодила, рекао бих, у историјском тренутку: никад до сада није постојало мјесто са више књига пуних морске, поморске и бококоторске тематике. Никад у историји.

Да нема тог специфичног, плаво-бијелог формата, у временима када се све мање чита, бутига са зеленим дрвеним шкурима на Тргу Николе Ђурковића не би опстала.

По дозволи насљедника Јова Секуловића (1879 – 1950), Књижара Со баштини традицију најстаријег обалног књижарства – од 1898. г, када је Секуловић у Новоме отворио специјализовану радњу за продају књига.

Тачно 122 године потом, поштујући уредбу Владе, ставили смо кључ у браву – и порадовали се, у неку руку.

Ето нама, помисли смо, нечег налик одмору.

Као у вријеме када је настајала фотомонографија „Херцег Нови: Град са 100.001 степеницом“, супруга и ја смо почели опет да интензивно обилазимо град, али овога пута не уза скале, јер сам одабрао да возим бицикл, тако да смо оним ријетким туристима заточеним у доба короне заличили на класичан црногорски пар – гдје она хода а он се фино вози! Ја бих дакако, фасовао сваки пут узбрдо, јер ме нешто зеза прва, а без прве се брзине Херцег Нови ни бициклом не може лако обићи.

Али сам о овоме хтио…

Будући да је Књижара Со и издавачка кућа, нас двоје смо минулих дана користили шетње не бисмо ли у ходу развијали издавачке планове, од којих не смијем да откривам многе да их не бих урекао, али могу онај пројекат који је пријављен Општини Херцег Нови на конкурсу за издавачку дјелатност. Пружили смо руку Општини не бисмо ли штампали књигу „Бока Которска“ Милоша Црњанског – либро за које мало ко зна да га је чувени писац уопште написао! По први пут, откупили смо ауторска права, од београдске Задужбине Милоша Црњанског.

Да ли ће комисија Секретаријата за културу да одобри штампање фотомонографије са чак 50-ак фотографија чувеног Лафореста кога је управо Јово Секуловић 1925. године директно повезао са писцем Милошем Црњанским, а да би овај прославио Боку Которску? Која то комисија не би одобрила? Кажите по души…

Имао сам 14 година када сам посљедњи пут осјетио досаду.

Тада још нисам знао оно што сам научио током студија књижевности: да је само досадним људима досадно. С обзиром да себе у професионалном смислу дефинишем као писца, књижара и издавача, веома бих дуго, оно баш, могао да издржим у самоизолацији, карантину или чак у пржуну.

Тако се на бокешком каже за затвор.

У том смислу ми је одредба #ОстаниДома дошла као поручена, премда повод није, јер сам под бомбама у Београду, такође током Великог поста 1999. г, установио да људима невоља са изолацијом и платом које нема – зна да буде експлозивна комбинација.

Љета 1999. научио сам да је паметнији онај ко се школује да би себи родио посао умјесто да га тражи, да је мудар онај ко на посао одлази да би се тамо забављао, те да је добро имати више извора одакле капље за фету крува.

Оставимо ли приче о опстанку по страни, страст према фотографијама које током шетњи / вожњи правим да бих сваке сетемане илустровао текст колумне у „Печату“, разгрнуо сам море новог времена, и мало-мало узео да аутом идем за Бијелу. Тамо живи мој отац, мајка, и породица брата поморца коме сваке вечери пред иконом Светог Николе, оној са бродом, желим мирно море.

Пазимо…

Владо роди Глига и Глиго роди Милорада и Милорад роди Бориса и Борис роди Лазара. А Лазар је, гле 12. кољено, и Бокељ је заиста. И ја сам му стриц.

Чим уђем у кућу, 8-годишњи Лазар зна да му почиње час. Стриц је, истина, годинама био професор у которској Поморској академији, али никад учитељ.

Када сам Лазаревој мајци најавио намјеру коју је она пренијела сину, Лазар се уплашио. Потом одахнуо.

Одлучио сам да му предајем, ако не као Аристотел Александру Македонском, јер му је био лични учитељ, а оно једнако персонализовано као Сима Милутиновић Сарајлија – младом Његошу.

Лазару сам казао да је знање једно, и да га ми само ради лакшег усвајања дијелимо на српски језик, математику, историју, географију, музичко, ликовно, физичко и метафизичко.

Историју смо почели набрајањем 5 од укупно 12 заливских кољена. На том смо мјесту ставили три тачке и премотали до Адама и Еве.

Географију смо пригрлили са великим глобусом у наручју, купљеним кад је Лазар био мали као Земља у односу на Сунце. На том смо глобусу пронашли океане и континенте, па морски пут којим плови Лазарев отац, па Медитеран који је залив Атланстког океана, па Јадранско море које је залив Медитерана, па смо прешли на школски Атлас да видимо како је Бока у ствари залив Јадранског мора, те како има четири залива још: Херцегновски, Тиватски, Рисански и Которски.

Научили смо имена најпознатијих ртова, рта Финистере, рта Хорна и рта Добре наде, и гдје се налазе. Научили смо да је Панамски канал прокопан између Сјеверне и Јужне Америке, а Суецки – између Африке и Мале Азије. Као Бијељанину, рекао сам Лазару да су Бродоградилиште основали наши рођаци Тодоровићи, који су радили на прокопавању Суецког канала.

Биологија нам је открила све јестиве биљке из баштине. И све мирисне биљке из баштине. И све зачине без којих нема укусног јела.

Да су науке повезане доказала је икона на зиду, јер се она увијек поставља на истоку, па се тако Лазар, казао сам му, може оријентисати и у Београду, кад уђе у стан гдје му живи најстарија сестра. Да није било Николе Тесле, не би могао да види сестру током видео позива. Као ни оца.

Сваки час завршавао се и завршава Лазаревим читањем наглас романа „Галеб који се смеје“. Лазар је био најмлађи у публици током промоције ове књиге у Дворани „Парк“, за вријеме Празника мимозе.

Роман који се паралелно са причом о корона вирусу почео да преводи на кинески, и чији превод гласи 微笑的海鸥 „Веисјао д хаиоу“ достојан је насљедник „Малог пирата“, желим да вјерујем. Добили смо нови велики роман о Боки, за дјецу и одрасле.

Главни јунак је галеб Симон. Живи на Мамули, острву које неки зли људи уз помоћ овејане битанге, црнокљуног галеба Бруна, желе да претворе у луксузан хотел, па раде на томе да отјерају све галебове са жутим кљуновима. Галеб Симон је јунак нашег доба. Кад буде прекршио забрану и одлетио до главног града Боке, заљубиће се тамо у галебицу Ану чији преци памте Немањиће. На крају свих перипетија ће се Симон и Ана са потомством населити у Херцег Новом.

Лазар је научио да се највећа медитеранска птица на латинском зове Larus cachinnans и да то у преводу значи управо галеб који се смије! Галеб Симон у роману прича вицеве, што је згодно током часова српског, посебно када се прочита ова питалица: Шта се добија када се укрсте Бокељ и хоботница? Одговор гласи: Не знам, али одлично бере маслине!

Без све шале, одлучио сам да Лазара до Божића 2021. учиним „богатим“.

У касицу са мапом Боке, која нема отвора него се до пара може доћи само ножем за отварање конзерви, након сваког читања и пропитивања у доба короне, убацим металне паре. Некад је то новчић већи, некад неколико мањих, али рачунам да ће их се скупити поприлично до Божића 2021, када ћемо, ако Бог да, схватити неколико ствари: да онај ко добро чита сазнаје брже од других (јер све што смо сазнали, или смо прочитали или смо од неог чули), и да се знање увијек исплати. Криза може да нам узме све, али не и знање. Знање је алат којим увијек може да се оперише.

Од пет оцјена за читање, осмогодишњи Лазар код строгог али правичног личног професора има четири петице.

Из савременe је српске књижевности, из либра илустрованог са 59 врхунских фотографија и двије географске карте (Боке и свијета), до сада научио како се зову острва и полуострва по Боки, како заливи, како ртови, како врсте риба, шта на бокешком значи фурешт, примавера, бижица, кварат, вијађ, мањатива а ла мака, трополушо, пижуо, мендули… како галеб пред Котором мора да уврне врат колико је висока планина Ловћен, те како се на њој налази на врху мала црква кружног облика чак и усред љета вазда посута снијегом.

Да ли је Лазар кодиран, помислиће онај риједак читалац који је дебото попиздио у доба короне јер му се из мора ријечи само једна по вас дан забија као броква у главу: Корона! Корона! Корона! Остани дома, остани дома, остани дома!

Од дрвета, каже пословица, почесто не видимо шуму.

Број пошасти које су око нас (пандемија рака, индустријско тровање храном, генетски модификована сјемена, недоумице у вези са вакцинама, океан абортиране дјеце, интернетске зависности и пороци разни, све хладнија срца дјеце према родитељима…) шума су у односу на дрво звано корона. Задатак сваког педагога је да се дроном ума уздигне изнад шуме знања, те да зумира час ову, час ону групу дрвећа, симболично каже ли се.

На позив Витке Вујновић, ветеранке Радио Херцег Новог, написао сам текст чији је наднаслов Култура контра короне. Хвала Витки. Да ме није потакла на овај неформални дневник који обухвата 20-ак ратних дана марта 2020, можда бих заборавио да натукнем како Књижара Со уз Божју помоћ заиста намјерава да опстане у животу као једина класична књижара у Боки, тиме и у Црној Гори, али и да у секунд прије рока за слање текста пријавим још једну малу побједу.

Управник зграде – до, на Топлој 2, одакле ових дана одлазим са супругом у шетњу, или долазим до аута на паркингу, или идем у продавницу једном у два дана – поставио је упутство како се понашати у доба заразе. И сви су ти написи слабописмени. Увијек с многим грешкама, што је културна грехота, јер кад окачиш натпис – он мора да је институција: Проглашава се! Овим се казује! Јавни натпис је интелектуална лична карта онога ко га је окачио.

Сваког дана сам маркером правио лекторске правописне нтервенције. Било је ту грешака и правописних и граматичких. Мени незнани управник зграде у улици Николе Љубибратића дуго је занемаривао коректорске интервенције, али је у недељни дан, 29. марта 2020. исправио све, и на тај начин доказао да прихвата сугестије и да није оршо ди монтања.

Хвала комшија. У доба короне, истријебимо и вирус слабе писмености, посебно када су јавни натписи у питању.

О томе како сам утицао да се на путу Никшић – Подгорица уклони билборд са грешком (писало је: Подгорица – Глави град, умјесто Главни град), причаћу другом приликом…

Не заборавите родитеље, старе и немоћне.

И остајте здраво!

(Извор: РТВ Херцег Нови)

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: