Око 80-оро дјеце користи услуге различитих програма Ресурсног центра за дјецу и младе Подгорица

Услуге различитих програма у Ресурсном центру за дјецу и младе „Подгорица“ користи око 80-оро дјеце са посебним образовним потребама, а црногорско друштво треба да улаже снагу у отклањање стереотипа и предрасуда, као и да их оспособи за свакодневне ативности.

То је, у интервјуу за ПР Центар, казала директорица Јавне установе (ЈУ) Ресурсни центар за дјецу и младе „Подгорица“, Мирјана Поповић, наводећи да се у тој установи спроводи основно и средње образовање, посебан програм за дјецу са комбинованим сметњама и програм ране интервенције.

„Имамо укупно 79-оро дјеце. Али, у Ресурсном центру се дјеца уписују на основу рјешења Комисије за усмјеравање, тако да рјешење може да дође и током септембра, за одређено дијете. Тако да и током септембра, можемо да упишемо дијете на наведене програме“, рекла је Поповић.

Она је објаснила да су дјеца, која у тој установи похађају основно и средње образовање, а нису из Подгорице, смјештена у интернату.

„Интернатска зграда је старији монтажни објекат. Али, ми се трудимо да задовољимо све стандарде, који су потребни да би се дјеца осјећала пријатно и угодно и да би њихов боравак овдје био што квалитетнији. Овдје бораве дјеца из Бијелог Поља, Херцег Новог, Пљеваља и ово је њихова друга кућа. Са њима раде васпитачи, наставници и стручњаци. У интернату је петоро дјеце“, навела је Поповић.

Када је ријеч о кадровској структури, како је појаснила, постоји подршка Министарства просвјете, када је ријеч о ангажовању стручњака различитих профила у оквиру различитих програма.

„Имамо различите профиле дефектолога, соматопеда, тифлолога, логопета, физиотерапеута. Значи, постоји цијели тим, који ради са дјецом, како на индивидуалном тако и на групном нивоу“, објаснила је Поповић.

Она је рекла да се школа ЈУ Ресурсни центар за дјецу и младе „Подгорица“ реконструише, у оквиру Програма енергетске ефикасности у јавним зградама и да би, како је додала, до 10. септембра „требало да се уселимо и да почнемо да користимо објекат“.

„Тако да смо ми апсолутно задовољни што смо ушли у процес реконструкције објекта, јер је заиста био стар. Велики проблем је био гријање просторија, а тоалети нису били прилагођени за дјецу са тјелесним сметњама. Тако да смо ми сада, са објектом који је реконструисан добили све што нам је потребно за рад“, истакла је Поповић.

Према њеним ријечима, програм ране интервенције, који се спроводи у тој установи, реализује се за дјецу са тјелесним сметњама и сметњама вида старости од нула до четири, односно од нула до шест година.

„То је програм на који смо нарочито поносни, због тога што је кроз тај програм прошле године прошло 36-оро дјеце. Они и даље настављају, зависно од узраста. Стално се повећава број дјеце. Тај програм ћемо у овој школској години, поред индивидуалних третмана, подићи на још један квалитетнији ниво, а то је улазак у породицу и давање подршке родитељима и укупној породици да превазиђу тешкоће са којима се суочавају“, рекла је Поповић.

У програм ране интервенције тренутно је, како је рекла, укључено 30-оро дјеце, а родитељи су, како је додала, веома задовољни услугама које се, у оквиру тога програма, пружају.

„Они су то потврдили на бројним разговорима. Родитељи су једногласни да је протекао значајан временски период, док нису сазнали да постоји такав програм. Значи, од тренутка рођења дјетета и препознавања сметње прошао је један период, гдје су они лутали и нису имали информацију да постоји један такав програм и да могу да дијете укључе у индивидуалне третмане“, казала је Поповић.

Родитељи, како је рекла, инсистирају да Ресурсни центар са програмом ране интервенције буде што видљивији, „како би родитељи у старту знали за такав програм, да не би прошао значајан временски период када може нешто да се уради“.

Поповић је казала да је рана стимулација изузетно важна и, како је рекла, почиње од тренутка рођење дјетета, уколико се препозна проблем.

Према њеним ријечима, у оквиру програма ране интервенције осмишљена је подршка породици, која подразумијева одлазак у породицу „уз сагласност породице“.

„Подршка породици се реализује кроз савјете, кроз стручну помоћ дефектолога, који савјетују родитеље, које вјежбе примјењивати, ако је нпр. ријеч о тјелесним сметњама. Није довољно само спровести индивидуални третман. Родитељ мора да зна све процесе, кроз које пролази његово дијете на том индивидуалном третману и мора бити укључен у тај процес да би он то могао реализовати код куће“, појаснила је Поповић.

Она је рекла да се у оквиру ране интервенције организују радионице са родитељима у циљу, како је појаснила, прихватања чињенице да имају дијете са сметњама у развоју.

„Пратимо развојну мапу дјетета и увијек интервенишемо онда када стручњаци сматрају да је то пожељно, да би помогли родитељу да се носи са таквом ситуацијом. Организујемо и радионице са браћом и сестрама, дјеце које имају сметње и шаљемо им поруку да су различитости прихватљиве“, казала је Поповић.

Ресурсни центар, како је рекла, пружа одређене облике подршке свим школама у којима постоје дјеца са сметњама вида, тјелесним и комбинованим сметњама.

„Тај вид подршке може да буде у давању стручних савјета наставницима, помоћи при изради асистивних, односно дидактичких средстава, изради индивидуалног развојног образовног плана за свако дијете. То је једна савјетодавна и стручна подршка, која треба да буде реализована у континуитету“, објаснила је Поповић.

Према њеним ријечима, црногорско друштво је направило значајне кораке и помаке у процесу инклузије, али оно, како сматра, треба да дјецу оспособи „како за академска знања, наравно у зависности од њихових потенцијала, тако и за свакодневни живот“.

„Оно што је такође потребно је да истински прихватимо инклузију, да то не буде формалан исказ да јесмо за тај процес. Много теже је уклонити баријере у самој свијести човјека, него ове архитектонске, које се веома лако могу отклонити. Тако да, друштво треба да снагу улаже у отклањање предрасуда и стереотипа о тој дјеци, и да прихвати различитост“, рекла је Поповић.

Друштво, како сматра, мора да заокружи процес и свако дијете и свака особа са инвалидитетом треба да нађу своје мјесто у оквиру друштвене заједнице „у степену самосталности колико оно то може“.

„Тај процес не треба да се зауставља у једном тренутку развоја дјетета. Шта онда када дијете заврши школу, факултет? Како му обезбиједити егзистенцију? Шта онда када родитељи више нису у могућности да се брину о дјетету? Задатак друштва је да ријеши те проблеме, да заокружи цијели систем“, објаснила је Поповић.

Она сматра да је веома важна међусекторска сарадња и да је неопходна подршка система социјалне и дјечје заштите и система здравља.

„Треба радити на међусекторској сарадњи. Ми не можемо да дефектолошки збринемо дијете, уколико оно није медицински адекватно покривено. Систем социјале треба да се позабави начином организовања неке породице. Значи, та три сектора морају да буду укључена да би то дијете на крају било самостална особа за свакодневне животне активности“, казала је Поповић.

Извор: ПР центар

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: