Око соколово

 Иако се није знало дуго о ком се тачно војнику ради, истину у јавност је изнео Драгутинов син Благоје Матић, који је о њему и написао књигу „Мој отац – око соколово“. Драгутину је подигнут и споменик испред општине Гаџин Хан, поводом 80-годишњице пробоја Солунског фронта

Самсон Чернов, руски новинар и фоторепортер, дописник листова “Новоја времја” и “Рускоје слово”, овековечио је српског војника Драгутина Матића пред повлачење наше војске преко Албаније, и та фотографија је обишла читав свет, а овом ратнику донела вечну славу.

Иако се није знало дуго о ком се тачно војнику ради, истину у јавност је изнео Драгутинов син Благоје Матић, који је о њему написао књигу “Мој отац – око соколово”. Драгутину је подигнут и споменик испред општине Гаџин Хан, поводом 80-годишњице пробоја Солунског фронта.

Чувени српски ратник је рођен 10. јануара 1888. као најмлађе чедо оца Пеше и мајке Невене. У породици је било петоро деце. Рано је остао без оца, па га је неговао и подизао најстарији брат Ђорђе (Ђоре). Због тога су га у селу звали „Драгутин Ђорин”. Драгутин у школу није ишао, али је знао да чита и пише. Описменио се у војсци и рату, као и многи његови ратни другови.

У раној младости оженио се Круном Ранђеловић из оближњег села Сопотнице. До одласка у војску с њом је изродио четворо деце. Најстарија је кћи Кристина, а потом следе син Ранђел и две кћери.

Почетком 1910. одлази на одслужење војног рока, у Београд, у касарну „негде према Сењаку”. Регрутован је као коњаник, а касније је прекомандован у пешадију. Долазак у војску, био је уједно и његов први долазак у Београд. За време служења војног рока често је долазио у контакт са принцом Ђорђем Карађорђевићем за кога је говорио да је биб „шашаво храбар”.

У војсци га је затекао Први балкански рат, у коме и он учествује. Био је активни учесник и Другог балканског рата. У оба рата војник Матић показао је велику храброст.

Избијањем Првог светског рата 1914. Драгутин Матић по трећи пут одлази на фронт. Због показане храбрости и одважности, током Церске и Колубарске битке, војне власти су му повериле задатак извиђача.

На приложеној фотографији војник Матић на глави има српску шајкачу, а обучен је у војнички шињел. Наоружан је пушком с бајонетом. Осим тога, на себи има и одевне предмете које су носиле друге војске.

Официр старе југословенске војске Предраг Јечменица истиче „да војник Матић на себи има и део војничке опреме коју је носила турска војска. То је једна врста војничког огртача тзв. бешли, који су носили турски војници. Израђиван је од камиље длаке и служио је за заштиту од хладноће, кише и ветра”. По свој прилици, то је део ратног плена српске војске из Првог балканског рата.

Између два светска рата Драгутин је био кмет у свом родном селу. Уживао је велико поштовање народа свога краја и биран је за општинског одборника. Његовим заузимањем изграђен је (тридесетих година) у Калетинцу, сеоски водовод који и данас служи.

Ордење и медаље овог храброг српског ратника, на жалост, нису сачувани. Његова жена Круна, плашећи се Бугара, спаковала је одликовања и још нека документа у дрвени сандук и закопала у песак, близу реке. Учинила је то 1941. године. Круна је највише страховала од Бугара, јер је у Првом светском рату била сведок њихових зверстава. Тако су заувек нестала, знамења о сналажљивости и храбрости Драгутина Матића у три рата.

Цео свој радни и животни век провео је у родном Калетинцу. Из њега је одлазио у војску, рат и печалбу, али му се увек враћао, јер га је неизмерно волео. У њему је и умро, дванаест дана пре свог 83. рођендана.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: