„Окупаторски војник у мантији!“: Мирашеви пулени кидисали на о. Павла Кондића, забринули се за Милово здравље

„Мртвачки звоним за Мила, да оде на сметлиште историје, крвомутник. Не повратио се злочинац никад више… Бог му судио најстрожом мјером, колико је браће завадио и ударао на светињу“.

Ове ријечи о. Павла Кондића из манастира Стањевићи, који је у име, свих ових година и деценија, намученог и обесправљеног народа, симболички констатовао и обиљежио политички пад једног „крвомутника“ који је, заиста, „браћу завадио“ и „ударио на светињу“, изазвао је салву напада од стране представника ђукановићевско-мирашевске атеизиране секте, који су стали чврсто уз свог посрнулог и од народа одбаченог – „крвомутника“.

Примјера ради, „Побједин“ Милорад Пустахија, (симболички) је претворио „мастило у олово“ и осуо паљбу, не само против о. Павла, него и против блаженопочившег митрополита Амфилохија, Светог Николаја Велимировића, притом, невјешто покушавајући да компромитује чињеницу да се о. Павле, као један од највећих ерудита у Митрополији црногорско-приморској Српске православне цркве, усавршавао на Оксфорду.

Обратимо на тренутак пажњу на ниво токсичности који провијава из „мисли“ Милорада Пустахије:

„…да је то учинио неки од стотина бесловесних кркана или десантних попова огрнутих светосавком мафијом, пардон мантијом, не би било никакво изненађење. Светогрђе је њихов уобичајени манир. Али да тата Кондић, којега је Amfy boy школовао на Оксфорду, тинка за живим човјеком изгледа шокантно… Добро, можда има одиозу и према Хемингвеју, као борцу Шпанске републиканске војске који се није одушевљавао фашизмом попут светог Николаја Велимировића, главног теолога и оснивача светосавске јереси. Али, морао је читати јеванђеља и православну теолошку литературу која каже да је Јешуа Назарећанин, звани Христос, од људи тражио међусобну љубав и праштање, и да ако те неко удари по једном образу да подметнеш и други… Иако сам љевичар и атеиста, ова будалештина ми није изазвала ни дјелић сумње у Христову поруку, али сам посумњао у Оксфорд“.

Надаље, од свих зала која је „Крвомутник“ направио у Црној Гори, Пустахија му је замјерио што је прихватио пораз на предсједничким изборима.

„Лично му замјерам што је био наиван и отхранио црквену звијер до неслућеног зла и бахатости, и што је дозволио размах криминала. И што је након губитка власти 2020. године мудровао и тиховао – и он и странка – тако и отупио оштрицу и жар грађанског отпора те сад овако убједљиво изгубио. Сви су одушевљени господским начином на који је прихватио пораз, и честиткама побједнику уз жеље за успјешан мандат. Ја баш и нијесам одушевљен“, рекао је он.

С друге стране, његов сабрат са Мирашеве литурђије и прекаљени борац против СПЦ, Новак ниједоктор Аџић, зачудио се како је могуће да у Црној Гори „без адекватних правних санкција страни држављани попут монаха Кондића, (који нема никакве везе с Црном Гором сем што је увезен додуше већ давно у Црну Гору са циљем да ради против њеног опстанка и против њеног субјективитета) нарушавају углед и достојанство наше државе“.

Аџић је отишао и корак даље и позвао државне органе да дјелују.

„Законски процесуирати овог узурпаторског србочетничког мантинаша Павла Кондића!“, саопштио је Аџић.

У налету свог бјеснила, Аџић је назвао о. Павла Кондића „окупаторским војником у мантији“, међутим, да ли је баш тако…

Ко је, заправо, о. Павле Кондић?

Др Павле Кондић рођен је 1966. у Београду, гдје је завршио Филозофски факултет, одсјек за историју, магистрирао и докторирао на Православном богословском факултету у Београду, а затим се усавршавао на Универзитету Оксфорд, институту Јад Вашем у Израелу, гдје је завршио и постдокторске студије из области Холокауста. Звање „доктора богословских наука“ добио је 2014. са темом „Митрополија Црногорско-приморска у другој половини 19. и почетком 20. вијека, 1851-1920“.

Замонашио се у Цетињском манастиру 1994. и од тада је обављао низ дужности. Био је управник Архива и библиотеке Митрополије Црногорско-приморске, али и професор Богословије „Светог Петра Цетињског“.

Аутор је 16 књига, а међу њима и капиталних монографија о патријарху Гаврилу Дожићу, једном од најважнијих поглавара СПЦ у 20. вијеку, митрополиту црногорско-приморском Данилу Дајковићу, митрополиту загребачком Доситеју Васићу – једној од првих жртава усташког режима 1941, митрополиту скопском Јосифу Цвијовићу, епископу хвостанском Варнави који је проглашен за светитеља…

Дакле, ријеч је о једном од највећих ерудита у Цркви, посвећеном и просвећеном сабрату из манастира Стањевићи. 

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: