Окупирај!
1 min read
Пише: Драгана Б. Мијушковић
Окупирај, не остављај ништа за собом! Дођи, отми и задражи. Преформулиши, допиши, лажи, само немој да оставиш! Баш овако окупација и даље траје. Побједе над „њима“ као да нијесу побједе, све док се и задњи домаћи окупатор за новац продаје иностраним окупаторима.
Балкански човјек не треба да зове „свјетске“ експерте и остале изданке те врсте. Видјели смо ситуацију са Бернандом Анри Леви, француским философом јеврејског поријекла. Овај селебрити философ добио је торту у лице током говора у Београду. Мишљења сам да је торту у лице требао да добије организатор, јер да нема организатора, не би било ни разних Леви-ја да се шепуре и просипају добро уновчену памет. Сам Леви навикао је да осјећа мирис разних торти током својих гостовања широм свијета. Једино чим сам изненађена је то што нешто друго није полетјело пут његовог лица, јер торта није баш у нашем балканском стилу.
Управо у овом „сунцокрет положају“ окренутом према свијету долази и сва мука нас обичник смртника који смо изабрали да останемо овдје.
Непокоравање ММФ-у, Свјетској Банци, ЕУ и Нато треба да има политичку вољу да се супростави константним притисцима. То може само изнутра, из воље народа и власти која тај народ заступа. Код нас, нажалост ситуација је сложенија, народ иако жели да се супростави налази се у незавидној уцјењивачкој позицији од стране власти. Ситуација је иста како код нас у Црној Гори, тако и у земљама региона.
Синдикати не треба да дозволе нагло сиромашење средње класе и тако да се супроставе „јунизму“ домаћих окупатора. Како то бива код нас, ни сами синдикати нијесу вођени етичким принципима (част изузецима уколико их има). Док неолиберализам бере плодове напаћене радничке класе, све више се удаљавамо од универзалног етичког кодекса да је човјек морално биће.
Како нас црви капитализма једу, баук (али не онај комунистички) шири се на све етапе живота. Поштеном човјеку остаје да скапа од поштења, док прилагодљиви слој друштва еволуционира из периода у период губећи лични идентитет, али задржавајући солидне друштвене позиције. Дарвинови синови хрлећи за пуним трбухом постају емоционално-духовно мртви, док им љуштура служи за приказивање белосвјетских брендова.
Велики проценат живи на рубу егзистенције, док више од половине ради у нестандардним радним одностима. Па ту имамо и оних владиних девет мјесеци приправничког и оно лажно мјерење стопе незапослености баш у периоду од јануара до октобра када и траје ово стручно оспособљавање. И питање се поставља како преживјети? Да ли ићи благодарећи слободним добрима пост-комунистичке ере или наћи сличне себи те на тај начин поразити окупаторе? Нема овдје мјеста за идеолошке играрије, народ је гладан, нема ту мјеста ни неким позивањима на историјске чињенице, јер сви знамо оно што нам одговара да знамо. Овдје се ради о томе да коначно спознамо своје властите моћи и не дозволимо да нам и даље као дјеци у вртићу намећу своја правила која чак ни код њих не важе. Ово се тиче и политике, економије, здравстава и највише образовања. Мислим образовања и наводим примјер да ће од септембра у већем броју црногорских основних школа настава бити и на енглеском језику. Проблем настаје ту што нас као слободне грађане/ке нико није ни питао шта мислимо о томе. Не, већ су само одлучили и будуће генерације ће захваљујући овој непромишњеној-улизивачкој политици бити жртве још једног неуспјелог експеримента. Сложићемо се да је држава јака, онолико колико је њено образовање јако. Стална осцилирања довела су да нам је образовање једно од лошијих у Европи, иако потенцијал оних који уче, односно студирају надмашује границе.
Закључила бих, да је овај народ довољно мудар да му не требају увезени селебрити философи, лајфкоучови, инстант књижевници и мислиоци који зависе од масонског лобија. Имамо ми кога да цитирамо и на кога да се угледамо.
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:
…“Бој се овна, …“, како је говорио наш Меша
глумци су „једна неозбиљна професија“, али знао је да каже Зоки Радмиловић… неозбиљно озбиљан
+Писмо јачем
, отворено писмо Зорана Радмиловића објављено у НИН-у 1985. године, и данас је и те како актуелно. Он је тада одлучио да се обрати онима који су забранили представу у којој је он играо
„Глумци су увек били плашени, заплашивани, препадани. Вековима. Собом и другима. Систематски. Глумци су, од када постоје, били нижа бића. У глумце се бежало од куће, глумце у куће нису примали. Глумци су сахрањивани ван гробљанских зидина. Чак и велики Молијер. Глумцу се није давала храна у руке да се додиром са њим не би био окужен.
Глумце су девојке волеле, али су се за њих тешко удавале сем по цену родитељског проклетства. Глумице су по правилу проглашаване за курве, чак и после њихових педесетих година. Онога тренутка кад је стари чика Есхил измислио првог глумца, почело је то хиљадугодишње бежање.
Бежање од људи ка људима. Кажу да је један од првих био неки Теспис, али тешко да би остао запамћен да није било његових чувених Хистрионских кола, којима је бежао, склањао се. Све у сулудој нади да ће наићи на правог човека.
Гледалаца је увек било и биће их, али он је, ето, тражио онога међу њима који би му омогућио да достојно проживи тај свој смешно блесави живот. Није то нашао. До данас.
Знам да ће се сада одмах наћи неки мудросер, који ће ме обавестити да „до данас“ – не стоји! Покушаћу да га убедим да је то тако. Баш тако!
Данашњем глумцу, додуше, дају да једе из руке, у глумце се не бежи, чак родитељи у шашавој нади да се ту добро заради, гурају своја чеда у тај посао. Глумци се чак и жене пристојним девојкама, мада ипак радије глумицама. Глумице су курве евентуално до своје тридесете године, после их ионако третирају само као „уметнице“. Доста се, дакле, изменило за ових две хиљаде година. Сем страха који је исконски. Остао је тај пусти, сада већ тешко објашњиви страх, стрепња која глумце чини нижим бићима.
А хоће глумац, хоће! Хоће да буде и храбар и достојанствен, и супериоран кад – кад, хоће и жели то више чак и од свог уметничког успеха (или му се тако чини?), покушава да се осећа равноправним, значајним. Хоће и да подвикне, да расправља, да одлучи понешто.
Али, све је то оно његово несвесно ја. Онај јачи, главни део његове личности – ГЛУМА, илити показивање онаквим какав ниси, а хтео би, о како би хтео!
У основи, у темељу, у крову и около те трошне куће лежи пусти страх! Страх од јуче за које ниси сигуран да ли је било добро, страх од данас кога ниси свестан, страх од сутра, које мимо осталих, нормалних људи чекаш са зебњом хоћеш ли бити у стању да оно јуче поновиш?
Страх од неуспеха, страх од успеха, ужас од неспособности да одвојиш једно од другога.
А ко нас то плаши? Наравно, прво ми сами себе. Потом „остале структуре“, да употребим ту неухватљиву реч младих политичара. Структуре које одлучују, држе снагу и моћ. Снагу наше невелике памети, и моћ нашег страха. А ствар је врло једноставна! На дохват руке, такорећи. Треба само рећи – НЕЋУ ВИШЕ ТАКО! Свега три речи, неизговорене или затурене негде за ових 2.000 година. И можда још две – МАРШ ТАМО! Значи, све заједно пет речи.
Колико и како треба стиснути дупе за тако нешто зна само онај који је тако нешто икада помислио да каже. Био на ивици, на врху језика му било, само што није лануо, да га нешто важно и неминовно није спречило, сасуо би итд… итд… Нормално, то није учинио, али бар зна како му је било! Структуре то знају и осмехују се (чак без злурадости!), ту и тамо и са симпатијама. Ко би се озбиљно и дуго љутио на децу? Структуре су стабилне и вечите, ми смо пролазни, једнодневни. Као такав, ЕФЕМЕРАН (израз позоришних критичара!) настављам, ето, ово моје невољно размишљање. Покушавам, наиме, ове ноћи с краја ’80. године, да престанем да се плашим. Наравно, колико ми то мој страх дозволи. Да уђем у Нову годину миропомазан.
Одлучио сам да се не бојим више људи, већ само Бога, за сваки случај. И ето, ја од овог часа више не стрепим. Не плашим се својих претпостављених, својих редитеља, својих СИЗ-ова, својих начелника, директора, својих критичара, својих судија, својих оцењивача, подцењивача, прецењивача. Једноставно, није ми више стало! Треба ми веровати на реч, кад већ ја сам себи не верујем.
Зато нека се носе структуре, нека се носе претпостављени: много пута сам их ухватио у лажи (а да нису ни трепнули!), нека се носе СИЗ-ови, њима је боље без нас, нека се носе критичари, оцењивачи и други, они ионако мрзе то што раде, они ионако немају довољно времена, обавештености и стручности за тај мој смешни послић који се зове позориште, тај скрајнути феномен, који себи скромно присваја назив једне од најстаријих културних дисциплина током миленијума.
Нека се носе телефони (многа представа је скинута путем телефона) и нека се носи ТВ (скупа ми претплата и губи ми се боја) и радио (још увек не верујем да нема малих људи унутра!) и новине, јер ме плаше и као уметника и као човека…
Нека се носе… но, моје време храбрости је већ истекло, као што сам и очекивао. Па бих да прекинем и да се извиним, ако је некако могуће! Шта ми је то требало!? Не знам шта друго да кажем! Не нађите се увређени, шалио сам се, мајке ми.
Ваш увек и до краја…“, Зоран Радмиловић
то УЖИВО… а дигитална комуникација…
+ „….Због чега ми комуницирамо овде?
Један од можда најважнијих разлога је – утеха.
Тешимо једни друге. тешимо једни друге зато што пронађемо да има још неког ко мисли као
ми. Нисмо потпуно сами. Тешимо једни друге чак и кад се расправљамо, па чак и кад се
свађамо.
Постоји неко ког интересујемо, ко се овако или онако бави нама.
Свет је постао тешко подношљив, утеха јесте потребна и она је нешто од љубави.
Међутим, сви добро знамо да у целом овом процесу комуникације постоји и уграђена замка.
Ми се анаестезирамо и заправо уз одређене муке пристајемо на свет који је потпуно у квару.
Питање је једноставно.
Да ли бисмо можда боље искористили и овај комуникациони канал, не
да анестезирамо једни друге и помажемо једни другима да се прилагодимо болно погрешном
свету, него да ојачамо једни друге у способности да одбијемо овакав свет?
Да нам постане
неподношљив,
и да уместо сати које проводимо плутајући по информацијама које нам
пријатељи преносе, из пријатељских побуда – почнемо да размишљамо о конкретним
поступцима којима ћемо се борити против оваквог света. У љубави, као прави Христови
борци.
За почетак морали бисмо да почнемо доследно све да меримо према Богочовеку. Да не
очајавамо због наше несавршености, али и да не чинимо непотребне уступке систему који нас
неузнемирен, упорно и доследно претвара у црве…“, из беседе ђакона Ненада Илића
….“Немогуће је не уважавати људе који чувају своју породицу, помажу једни другима, поклањају се Богу у Духу и истини, поштују свог суседа и једу поштено зарађени хлеб. Али је зато могуће гнушати се оних који ништа од тога не раде. И тада њихова земља полако и неприметно престаје да буде њихова….“, из беседе протојереја Андреја Ткачова
http://www.pravoslavie.ru/srpska/97362.htm
Вук и овца, Манда+
https://www.youtube.com/watch?v=jCySeyl0zHM
+Игор Растерjaев — концерт 02 (српски титл)
https://www.youtube.com/watch?v=8Jd5nRgcshw
+Пријатељство, занат најстарији, 2/3
https://www.youtube.com/watch?v=VtwFxorJyOs
+Пријатељство, занат најстарији, 3/3
https://www.youtube.com/watch?v=KkPQHoNVdvo
+Пријатељство, занат најстарији, 1/3
https://www.youtube.com/watch?v=t5OFMVNNypg
Lako je nama kad imamo ovakve sestre!
Lijepe, obrazovane, pametne. Još i nadarene!
… Srpkinje iz srpske Crne Gore, Crnogorke!
Kako to ništa o njima neće novo reći, jer, one same sebe kazuju!
Na onaj jedini pravi, najbolji način.
Kakav je najbolji i ovaj tekst, i pisac ovog teksta, dabome!
Истина правда и слобода нијесу мит, већ достижан и реалан „ИДЕАЛ“. Упркос свему. Чега је свјесан одређени број људи, прије свих они у Србији.