„Олигинал“ кинеско
1 min readПише: Дарко Прелевић
Годинама присуствујем регионалној Конференцији о економији, коју Привредна комора Црне Горе традиционално организује у Бечићима. Посебно памтим панел:„Геополитички оквир – предуслови даљег развоја Региона и његовог интегрисања у ЕУ“, захваљујући учесницима, прије свега Милану Кучану, некадашњем предсједнику Словеније и Будимиру Лончару, бившем министру спољних послова СФРЈ.
Учесници су дебатом покушали да пруже одговоре на питања да ли је живот на просторима који су вјечито мјесто укрштања истока и запада, односно њихових интереса, предност или недостатак. На панелу је учествовао и Мило Ђукановић а модератор био нико други до покојни Боро Кривокапић, некада велики новинар и публициста.
Посматрајући Кривокапића, имао сам осјећај да гледам новинарског Пола Гаскојна. Фудбалски фанови памте Газу, некада велику звијезду енглеског и уопште европског фудбала, данас само руину од алкохолом, дрогама и свакојаким скандалима уништеног некадашњег себе.
Боро Кривокапић је био новинар готово ранга Тирнанића и Тијанића а сваки његов текст, интервју а тек књига – догађај. Упоредо је био грађански ангажован, активно се борећи против партијског догматизма и разних стереотипова.
Једна од књига којом је Боро Кривокапић изазвао велику пажњу је и “Булатовић – лирска звер”. Ријеч је, наравно, о Миодрагу Булатовићу а последња фаза Кривокапићевог живота је на гротескан начин сличила завршном чину живота овог великог писца.
Њихове биографије као да су вапиле и за необичним свршецима, па су обојица, да ли баш ничим изазвани, постали апологете режима.
Све се од Миодрага Булатовића могло очекивати осим да умре као комуниста, или макар социјалиста. Петокраку је звао црвеном жабом, да би 1991. био изабран за посланика СПС-а! Његови пријатељи су помислили да му је необуздана фантазмагорија помутила разум и таленат. Они који су га вољели, говорили су да је рушио сам себе, а он да је пад радио на њему.
Сличан велеобрт се десио и Бору Кривокапићу. Ако бих и повјеровао да је Миодраг Булатовић изфантазирао невјероватан епилог сопственог живота, некако нисам склон да повјерујем да су Кривокапићеви разлози за животно-политички трансфер били баш спонтани.
Несумњиво највећи од трилинга асова, Богдан Тирнанић, се у једном од својих посљедњих ТВ интервјуа обрушио на обојицу колега:” Тијанић се продао Мири Марковић а Боро Кривокапић Милу Ђукановићу”… Наставак изјаве сам цензурисао.
Ипак, ко би се усудио таквима да суди. Јесу ли још стари Римљани мудро рекли: „Кад двојица чине исто, није исто“. И није, па нека се сви поменути и даље на небесима боре са својим демонима.
Добрано стари али мудри Будимир Лончар је оцијенио да је конференција у Бечићима историјски скуп јер се одржава у значајном времену, на новом, трећем раскршћу свјетске историје, којег карактерише мултицентричност, висок степен међузависности, али и фрагментација.
Данашњи свијет одликује највећи просперитет али и најизраженија неизвјесност. Свијет је запао у предубоку неједнакост.
Тешко је не сагласити се са искусним дипломатом да је кључна тачка неспоразума данас наметање избора ЕУ или Русија, односно САД или Русија. Вјерује да Русија у ствари жели да буде кључни партнер Европској унији, па простор Западног Балкана треба посматрати у том контексту.
Овај деведесетогодишњак је своје излагање завршио запажањиима да је у глобалном мијешању карата тешко не примијетити да вријеме ради за Кину, па се пита зашто САД умјесто да придобију Русију за савезника, све раде да је економски а тиме и политички ослабе. На тај начин губе најзначајнијег савезника у текућој борби за очување глобалне превласти са једином правим конкурентом, Кином.
Сви смо коначно схватили да Кина јесте друга , ако не већ и прва економска сила свијета, а питање је времена када ће да буде и војна. Тада више ништа неће бити исто. Пуни предрасуда и склони поспрдавању, врло погрешно смо доносили суд о кинеској економској и технолошкој моћи, углавном на основу садржаја “домаћих” кинеских радњи са треш робом, коју насмијани косооки продавци рекламирају на кинеској варијанти српског језика: “Олигинал, олигинал”!
У октобру прошле године сам био у посјети једном “мањем” кинеском граду, од свега десетак милиона становника.
Ђинг Дао је главни град провинције Шандонг и једна од најважнијих кинеских лука. Налази се на обали Жутог мора. За свега пар десетина година број становника се упетостручио.Широки булевари са по осам трака, репрезентативни возни парк, велелепне грађевине и многа градилишта са огромним крановима и багерима заокружују импресију да се заиста налазиш у ултрамодерном велеграду. Базајући булеваром који се пружа дуж обале мора и узалудно тражећи кафић или ресторан , сјетио сам се приче свог кума који је у некој од европских метропола набасао на познаника из Подгорице и питао га како му се допада град. Добио је примјерен одговор: “А не питај, без везе, ниђе кладионице.”
Градска плажа испод хотела у којем сам био смјештен, је једна од неколико у самом градском језгру. Ни у једној традицији природа не игра толику улогу у умјетности и животу уопште, као у Кини. У парковима, трговима или улицама, свуда гдје има слободног простора људи вјежбају. Некада је то Таи Чи, некада плес, гимнастика или пуштање змајева.
Без даха сам гледао прави мравињак од људи на плажи који складно вјежбају. Нисам одолио да се и сам не опробам са пуштањем змаја не бих ли схватио што је ту толико забавно. Ријетки су се купали, била је друга половина октобра. Призор из хотелске собе првог јутра викенда је изазвао праву невјерицу код мене.На плажи су освануле десетине разапетих шатора. Ту фамилије или парови проводе викенд. На читавој плажи, не мањој од бечићке, се налазе свега два мања кафеа. Све вријеме викенда су били полупразни.
Ми и ови људи очигледно не водимо поријекло са исте планете.
Посјета будистичком светилишту на оближњој планини је била за незаборав. Током обиласка, правили смо паузе а ја попио чајева колико не попијем ни кад фасујем најјачи грип. Неколико пута су монаси свитнули поред нас, не дајући нам прилику ни да их загледамо.
У храмовима постоје посебна мјеста за молитве али су некако превише “тематска” за мој укус. Постоје “шалтери” за различите, типичне овоземаљске муке, на којима локално будистичко становништво обавља једноставне ритуале којима, претпостављам, допире до свог божанства. Њима је то насушна потреба а туристима јединствен и егзотичан доживљај.
Задње што очекујеш да видиш на улазу у будистичко светилиште је амерички ресторан брзе хране, чувена KFC (Kentacky Fried Chicken) франшиза! Ваљда ти, после конекције са кинеским поднебесјем, организам несвјесно вапи за пилетином прженом у дубоком уљу.
Подгорички Кинез, који има радњу “мјешовите робе” није појавно иста особа као Кинез из Ђинг Даа.
Овај први, свјестан да ти уваљује производе проблематичног квалитета, је вјешт трговац и врло снисходљив, док је “кинески” Кинез нешто сасвим друго. Пуца од самопоуздања јер има непоколебљиву спознају да је прошло вријеме њихове националне инфериорности. Са пуно поноса помиње Алибаба Групу, Хуавеј, па чак и Џекија Чена. Становник главног града провинције Шандонг је особито изненађен кад схвати да ниси чуо за Ђинг Дао пиво, њихов национални понос, трећи најпродаванији бренд у свијету у тој бранши.
Обилазак пиваре је дио обавезне туристичке понуде, па нисам ни ја пропустио такву прилику. Пиво је сасвим солидно. Јасно је да не мораш да будеш продајни гуру или маркетиншки маг да би имао треће најпродаваније пиво на свијету. За почетак је сасвим довољно да га пију Кинези.
Ипак ће протећи још много воде Јангцекјангом, док Кинези не штиклирају, попишу и прокњиже довољно пљачки туђих материјалних ресурса или колонизују држава да би достигли британску гордост и надменост. Не могу се вјекови толиког “труда” премостити тек тако.
Налазимо се, као што рече Лончар, на новом раскршћу свјетске историје а Сократ је још давно устврдио да „поредак ствари не дозвољава да бољи трпи од горега“. Јасно је као дан да бољи не значи моралнији, витешкији и племенитији, већ технолошки, економски и војно јачи. Представа на свјетској позорници је увијек слична само се реквизити и главни судионици смјењују.
Прочитајте још:
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:
живот је чудо, па био он и кинески. ?
Ovakvi tekstovi prosto dodju kao pravo osvezenje u odnosu na pisaniju o nasoj sumornoj drustveno-politickoj zabokrecini!