Омен или опомена?

„Трамп победио, Ле Пен прославља“, један је од очекивано заједљивих наслова у данашњем Либерасиону, који ипак сасвим исправно указује да је победа републиканског кандидата улила велико самопуздање лидерки Националног фронта. Оно заиста, ако не баш за славље, Марин Ле Пен има ових дана доста разлога за добро расположење. Да ли је њена победа заиста могућа? Није извесно али после шокантних резултата у Америци и на Острву где су победе представника антиестаблишмента оставиле читав свет у чуду, ништа више није ни немогуће.

„Усуђујем се да кажем да је изборна победа Доналда Трампа добра вест за нашу земљу“, изјавила је Ле Пен француским медијима, оцењујући да ће његов успех означити крај дивље глобализације односно – одустајање од уговора о Трансатлатском трговинском и инвестиционом партнерству ТТИП између САД и ЕУ, али и релаксацију у међународним односима, а посебно са Русијом.

Последњих година Ле Пен се труди да поправи имиџ партије коју је основао њен отац и учини је прихватљивијом за умерене гласаче, а посебно да је ослободи хипотеке антисемитизма коју је носила услед негових често запаљивих изјава попут оне да је холокауст „само тренутак у европској историји.“

Нови, умивени имиџ Националног фронта данас више не делује тако ретроградно, нарочито не после Брегзита и Трампове шокантне победе. Посебно ако се има у виду да су обе ове кампање биле оријентисане на бољу прошлост уместо неизвесну будућност. Да су играле на страх уместо наде, и добиле.

Зато ће и Мадам Фрегзит, покушати да на таласу претходних изненађења убеди и Французе да је Европска унија, а не њена политика ствар прошлости, да треба напустити евро, вратити се франку, преузети контролу над границама, пооштрити имиграциону политику.

Национални фронт је искусан у Игри страха, али сада та партија престаје да буде само досадна и стална претња, авет прошлости која одбија да нестане. Француска ће после Трампа, морати да се суочи са могућношћу да Марин Ле Пен мобилише разочаране бираче, посебно уколико кампање деснице буду неинвентивне и нарочито уколико јој спољњеполитичке и економске околности буду ишле на руку.

Тада би Алену Жипеу једном веома драг лапсус, који је направила Хилари Клинтон, тада државна секретарка назвавши га председником током његове посете Вашингтону у својству министра спољњих послова, уместо доброг омена постао пољубац смрти. Јер, баш као и Хилари Клинтон и Ален Жипе је већ виђен за победника на председничким изборима у мају 2017. Хилари Клинтон је управо показала читавом свету како се унапред добијене кампање најлакше губе. Француска политичка историја пуна је таквих примера.

Ипак реалности ради, победа Марин Ле Пен у мају наредне године није ни изблиза осигурано. Посебно уколико Трампова победа и Бреxит буду схваћени као опомене а не као неминовност. Најбоље шансе имала би у другом кругу против кадидата деснице који је омражен у центру и умереној левици, на пример Николаса Саркозија. Али мала је вероватноћа да ће бивши председник ући у други круг. Осим ако…

Оно што пак јесте осигурано јесте озбиљна и велика нелагода код свих оних који се грозе помисли да би кћер Жан Мари Ле Пена могла постати прва председница у историји Француске.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: