Ометање протеста

Пише: Бећир Вуковић

Не бих ометао оне заузете протестима, нити оне који се баве загробним животима вампира. Па ипак, нема мјеста извињењу, које би могло бити основа за будуће ироније (које, очевидно, неће ићи овом приликом), а са друге стране, вјетар, свеједно, развејава пепео…

Нећемо ни о банкама и ковертама, нити икога подстицати на штедњу, коју бисте иначе (уштеђевину), требали дати, мени. Умјесто, хонорара.

Неколико ноћи прелиставам странице теозофија: дакле, древне вјере која има сву самоувјереност религије, и сву мистерију науке.

Углавном, свако замишља да има монопол на нешто тако апстрактно, као што је слобода. Да не бих улудо трошио карактере, и провјеравао ваше стрпљење, испричаћу вам, невјешто, једну причу.

Краљ земље Гаргару, који је извјесно вријеме скитао по свијету да би изучио тешку науку владања, поставио је стотину својих најдебљих поданика за чланове парламента, чији је задатак био да доносе законе о прикупљању пореза.

Четрдесеторицу од њих је одредио за опозициону парију, и наредио премијеру да им пажљиво објасни своју дужност противљења сваком краљевском предлогу. Упркос томе (иако са свијешћу да и тако раде у интересу краља, одн. државе), први закон поднесен на расправу, прихваћен је једногласно. Разочаран, краљ је ставио вето на тај закон, и обавијестио опозицију да ће им, ако опет ураде нешто тако слично, свима одрубити главе ради тврдоглавости. Истог дана, сва четрдесеторица су, у холу парламета, извршили самоубиство.

„Шта ћемо сад да радио?“, завапио је краљ. „Либералне институције не могу да функционишу без опозиционих партија“.

„Свјетлости, цијелог Ханаана, и пешчаних дина до Ганга“, клечећи, узвратио је премијер (у сваком тренутку очекујући сабљу кривошију иза шије), „тачно је да ови пси таме више немају своје акредитиве, али, није још све изгубљено.

„Како, није изгубљено, ништаријо препрепредена?“

„Није, Свјетлости, цијелог Ханана, и пешчаних дина до Ганга. Пустите опозицју из тамница, прекините измишљене судске процесе, и вратите их у парламент. Зар није тако, у том бијелом – безобалном свијету“.

Краљ поглади сиједу браду, даде да се самоубице напуне сламом, и спале. И баци кључеве од тамнице на сто, и, подужући прст, рече:“Извинићу се тој правој господи. Реците им да их чекам у парламенту“.

Тако је владавина народа, и за народ, настала и у измишљеној држави Гаргаруа.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: