Он па Бог

„Дао Бог Мила, неће се скоро рађати други такви, спасао нас је!“, рече ми мој друг месар (мој политички гуру). Да ми не би увалио какву кошчурину уз месо, слажем се хитро.

„Мило је цар“, повлађујем му ја помирљиво, а све једнако гледајући пут мог меса.

„Какви цар, он је бре Бог“, занесено наставља да образлаже месар. „Ево видиш на примјер, Мило је у стању да од једног Бијелог орла направи жутог.“

„Како то?“, питам ја, а све ми се чини да наслућујем одговор овог политичког инжињеринга .

„Фино“, образлаже мој месар. „Заблудио човјек. Био је млад и луд, тај Бели орао. Онда се прво указало нешто Милу, па се онда нашем орлу указао умивени Мило. И цап. Није више Бели него жути орао. Просто то је дар који само Мило има.“

„Важно је да су овом орлу макар крила остала“, додајем ја опет .

„Перје прије, перје сад. Боја није важна. Колико је прошли пут био бијели сад је црвен или жут или не знам више која је боја у питању. Тако је,“ навија даље месар .

„Ако је то тако“, питам се ја гласно, „што и ти не би био министар? Што се и теби Мило не укаже ? Теби је згодније. Оно месар се се римује са министар. Макар био и прелазни. Кад је Мило Бог што се и теби не укаже мој месару?“

„Не волим ти ја то“, скромно одвраћа мој месар. „А није да ми није нуђено. Не да будем министар, него да будем штих у мјесној заједници. Нуђено ми је. Али одбио сам положај, јер ја Мила волим и њему се молим из љубави и без интереса.“

Ту ме месар дотукао. У срце ме дирнуо. Хтио сам да га утјешим некако.

Рекох му да Бога можда и нема, и да је нама вјерницима теже због те претпоставке јер нам је вјера на искушењу стално. А њему је лако, његово божанство је стварно. Мило му је стално пред очима, може да га опипа. Да осјети на својој кожи сва Милова чудесна дјела.

„Он па Бог“, закључујем ја.

Месар се слаже са мојим мишљењем. Додаје да има наде за мене кад тако дивно зборим.

„И теби ће Мило да се укаже.“

„Чисто сумњам да ја имам предиспозиције за то“, сумњиво одвраћам месару. „Не волим птице , па ни орлове. Не волим ни кошарку ни рукомет. Волим фудбал, а тај спорт није перспективан. Као што нијесам ни ја перспективан.“

„Баш штета“,  завршава месар. „А могао би бити добар Министар просвјете, јер радиш у школи“, лецну мене мој месар, да ли због орлова, или неке друге аналогије, тек ја се ту замислих.

Збиља. Људи једни другима не виде мозак кад се у очи погледају. Само лице и косу. А опет некако знају да су паметни. Не видиш му мозак а знаш да је паметан. Не видиш и не осјећаш да живиш боље, а Мило ти каже – Монтенегро ко Монако. Збиља људи Мило па Бог!

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: