Онај вук Антићев, који је о свјетлости снио…

Неко је знао
Да је сури вук одувијек био
Онај вук Антићев
Који је о свјетлости снио.
Био је другачији од људи
Исконски
Као ријечи дивне,
Због њих онај затеченошћу мук
Као у тешкој тишини, онај жељени звук.
Сури вук је рођен у дивљини
У праскозорју јутра
Док је мајци вучици, умро други син
Његов брат близанац, предивни.
Планина је родила
Вука сурог, храброг
Ријека га појила
Вучица дојила.
У очима му је хиљаде ватри
Сијевало
Гледајући га и камење је пјевало.
Сишао је вук једног дана
Међу лисице и ловце
Храбар
Тражећи себи сличне
У свијету, борце.
Борце вучје људскости
Савјести
Слободе
Љубави
Радости
Истине..
Нашао је тјелеса међусобно
Убијених лисица
Видио је ловце наказне
Погинуле свијести и
односе заразне.
Морао је доћи
Бесмртан
Да остави оно зрно соли
И херувима пој
Да посије у мајци земљи
Онај свој
Вучији сој.
Гризући срце вука
Сва јада свијета
Сви они пси са у себи дном
Нијесу успјели бити као он.
Видјећи ништавило
Лукавство
Безумност и лажи
Учио је пра-говором свој сој вучији
Оној једној, правој љубави и истини.
У ноћи је отишао
Вратио се свјетлости
Птицама
Дрвећу
Камењу
Дивљим звуковима
Природе пјесми и шумовима.
Отишао је знајући
Опет се рађајући
Да свијета сви затвори и злобе
Не могу убити његове слободе.
Вратио се сури вук
Да живи у планини
Својој постојбини.
Понекад стане
На Боричку главицу
Погледом обухвати
Испод себе сву равницу.
Осмијехне се
Стар вјековима
Увијек млад
Свом вучјем соју
Својим потомцима
Својим вуковима.

(Нона Пејовић, Никшић)

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: