Они су вјекове кварили

Пише: Драган Копривица

Они су вјекове вјековима кварили,
за правду и образ никад нијесу марили,
неправди спремни тобож да се чуде,
бројећи и себе међу људе…

За идеале такви никад нијесу пали,
него историју вјешто штимовали,
и на томе никад, никад нијесу стали,
глумили велике, а били тако мали…

Спремни да о правди праведнички хучу,
а у себи подругљиво бркове да сучу,
мјеркајући опет, уз реалне жеље,
кад ће да искрсну подобне фотеље…

Правди су се вазда у шаку смијали,
маглу и прашину редовно сијали,
сваки и сад спреман земљу да затресе
искључиво, све за личне интересе…

Правили су, у част части, теревенке,
ти, сви, тобож-људи, мрачњаци из сјенке,
за које су идеали причице дјетиње,
јер такви не знају никад за светиње…

Исписали кроз вријеме своје мрачне приче,
које поштенима ни на шта не личе,
својим злом судбину вјешто изазивали,
и поштене, кад год треба, потказивали…

У крви им бјеше да се, итекако,
сви снађу овако, а и ионако,
спремни продат’ мајку, а уз њу и тату,
само не би л’ држави висили о врату…

Судбу нам оцрнили као вране бијеле,
дане нам кроз историју многе замрачили,
кога год су могли, вјешто завлачили,
и генерације у црно завили, цијеле…

А вазда су, притом, и то добро зна се,
праведничке, редом, вјежбали гримасе,
да, докле им теку њини црни дани,
не буду до краја никад раскринкани…

Глуме и сад вјешто људе помирљиве,
и самим тим још више недодирљиве,
бивајући вазда повлашћена каста,
којој све зло, а и сваки кастиг баста…

Знавали су такви, к’о нека виша раса,
вазда наћи праву пречицу до спаса,
а још давно на слободу сви шапу ставили,
и свијетлу историју у црно завили…

За привилегије, а и добре новце,
правили су вјешто од грађана овце,
зборећи у себи: “А што не, и не мари,
народ се и тако сам од себе квари…”

Тако они, редовно, кукала им мајка,
кројаху судбине многим из прикрајка,
а притом су вазда сви предобро знали
да опет, и опет нијесу попадали…

Такви међу нама вазда су се крили,
перјанице наше одвазда нам били,
и, докле су ишли кући пјевајући,
у траг им бијаше немогуће ући…

Јер они одвазда, к’о да нијесу одавде,
бивали су, тобож, с руке мрви правде,
из врхова пропалог партијског им чланства,
врли спасиоци цијелог човјечанства…

Мрмљајући за се, уз лажну слику бола,
„Потежа је, богме, ова наша школа,
јер никога од нас никада не чуди
што несрећни народ живи у заблуди…

А ми и сад ту смо да му се нађемо,
међу људе к’о и вазда опет да зађемо,
за слободу јавне ријечи да дигнемо чаше
док муљамо тајно све работе наше…

Јер тако, ваљда, судба је и хтјела:
бјесмо, јесмо и бићемо та ријетка фела –
па, док о слободи сања човјечанство,
ми јачајмо наше практично слуганство…

Свјесни да владари у свакоме крају,
нас такве, какви смо, вазда и требају,
спремне, кад устреба, за њих, преко ноћи,
да се уградимо у пирамиду моћи…

Да се власти свакој, буде ли на муци,
сви, као случајно, нађемо при руци,
свјесни да свјетини вазда нешто фали,
и да притом задња је рупа на свирали…

Да услужно будемо много важна, она,
народа и власти неопходна спона,
спремни да ријешимо сва спорна питања,
док будала свака о слободи сања…

Ми бијасмо вазда та група полтрона,
ту негдје у сјенци, и надомак трона,
ми, који редовно све своје смо дали
само да никада не би попадали…

Па, док народ глупи једно исто теше:
А правда, а закон, шта то, збиља, бјеше?!,
ми и данас ћемо, таман к’о и прије,
писати странице квазиисторије…

Времена овакве, попут нас, не затиру,
фаланге бораца за спас народа, на папиру,
док многи у главу и данас ће се тући
што је у наш систем немогуће ући…

Такви, као ми, вјечно ће трајати,
врлинама људским нећемо се мајати,
јер и даље треба да смо крајње лични,
притом тако дични, себични, безлични…

Притом спремни опет сви за шансу сваку
да народу и сад се смијемо у шаку,
док луди и наивни једно те исто тупе:
А правда, а закон – кад ће да наступе..?“

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: