Оно што је Свети Сава за Србе, то је Сергеј Радоњешки за Русе: Прича о Сергејевој лаври

Приредила: Тамара Ћаласан

Русија је кроз историју била стожер православља, рука која умива и брани кад се учини да вријеме носи неко ново бреме које свако мало пријети православном свијету, али и духовна и вјековна заштитница нашег народа. Престо руског православља, престо духовности и срце велике Русије је један мали градић, 70 километара од Москве, Сергејев посад.

Тројствена лавра Светог Сергеја (Тројице-Сергејева лавра или Сергејев посад) је најважнији и највећи мушки православни манастир и духовни центар руске православне цркве. Налази се око 70 км према сјевероистоку од Москве, на путу за Јарославље.

Манастир је 1345. основао један од најважнијих и најстаријих руских светаца, Св. Сергеј Радоњешки, са братом Стефаном. Дрвену цркву у част Светој Тројици саградили су на брду Маковец, на ушћу рјечица Кончуре и Вондјуге.

За вријеме царевања Ивана Грозног, манастир постаје неосвојива тврђава. Њен задатак је био да штити прилаз ка Москви. Дрвене келије се премјештају ближе масивним каменим зидинама, које се уздижу до шест метара у висину, а на ослобођеном простору се гради црква са пет купола, посвећена Успењу Пресвете Богородице. Био је то својеврсни дар манастиру од цара.

Августа 1689. године млади цар Петар, будући Петар Велики, по мрклој ноћи је сам дојахао у Тројицки манастир, како би се спасио од побуне „стријелаца” (елитне руске јединице тог времена). Пошто је у крвавој борби за власт однио побједу над својом сестром, принцезом Софијом, Петар није заборавио манастирско братство које га је подржало.

Касније се цар Петар Велики одужио свом сколоништу, јер је за његове владавине у манастиру изграђена велелијепна трпезарија у барокном стилу и у њеном склопу храм посвећен самом Сергију Радоњежском. Ово је једно од најупечатљивијих и најљепших манастирских здања, које красе раскошне декорације у стилу московског барока.

Године 1774, руска царица Јелисавета манастиру је додијелила статус лавре и изградила 88 метара висок барокни торањ са звоником. То је и највећи звоник у Русији, већи и од звоника у Кремљу који је висок 81 метар.

У 19. вијеку, донешен је указ по којем ниједно звоно у Русији не смије бити преко 81 метра.

1775. године у овај манастир прешла је једна од навећих духовних школа у Русији – Московска духовна академија.

Лавра је била сједиште московске патријашије све до 1983. године када је то постао Данилов манастир у Москви.

Срце Лавре чини црква Свете Тројице (Тројицка црква) у којој се налази кивот са моштима једног од најпоштованијих руских светитеља – Сергија Радоњешког.

То је предивна мала црква, сва у бакру, у којем велики број народа стално долази на поклоњење светим моштима, у овој цркви служба траје током цијелог дана и ноћи.

Манастир Тројицко-Сергејевска Лавра духовни је центар руске цркве, ту је Духовна академија, као и богословија,  а игуман је, по традицији, сам руски патријарх.

Духовну академију похађају и ученици из Србије, под покровитељством СПЦ. Због тога, сваки пут када се прославља Свети Сергеј Радоњешки, на литургији коју служи руски патријарх увијек присуствује и неко од епископа СПЦ.

У Новом Саду постоји и споменик овом великом руском свецу.

Оно што је Свети Сава за Србе, то је можемо рећи Свети Сергеј за Русе, он се сматра зачетником монаштва у Русији, био је вољен у братству, а познат по својој скрушености и скромности, он је једва прихватио да буде игуман манастира. Увео је нови типик, по којима и данас живе православни монаси у Русији.

Током свог живота Сергеј Радоњешки чинио је многа чуда. Људи су долазили из разних градова, тражећи исцјељење за своје болести и како би чули поуке, а понекад чак и само да га виде.

Једна од најпознатијих прича је она о васксењу малог дјечака. Наиме, према предању, он је једне хладне вечери учинио чудо и оживио дјечака који је умро на рукама свога оца. Отац је кренуо на пут са тешко обољелим сином, да га Свети Сергеј излијечи. Међутим, на путу ка манастиру, дјечак је преминуо.

Несрећни отац био је већ на домак манастира, и кад је дошао, замолио је Светог Сергеја само да га спусти мало ту, док он оде по ковчег за дјечака. Кад се отац вратио у ушао у собу, син му се осмјехивао.. Отац није могао да вјерује, а Свети Сергеј у својој скромности, казао је да је дјечак само био заспао од зиме, и да када се угријао, он се пробудио. Отац и син су пошли срећни и задовољни, а прича о чуду васкрсења живи до данас.

Посјета лаври Светог Сергеја, која уз Александро-Невску лавру у Санкт Петербургу чине окосницу руског православља, откирла је један чудесан свијет новог заједништва и осјећаја да смо тамо, ми Срби, своји на своме.

Ово је још један прилог са путовања по Русији, а следеће недеље читајте о предивном храму Спас на крви, који се налази на Неви у Петербургу.

Напомена: Текст је објављен у мају 2019. године 

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: