Откривање Божанског у себи и другима – пут до Савршеног

Пише: Милан Гајовић

„Шта је свијет? То је занемаривање Бога.“ (Мевлана Џелалудин Руми)

И даље живимо у свијету вјерске, расне, етничке, идеолошке и уопште људске нетолеранције и отуђења човјека. Зато се ваља сјетити да је у 13.вијеку (1207 – 1273) живио Мевлана Џелалудин Руми (Jalal-al–Din Rumi Mawlana), персијски исламски суфијски теолог, филозоф, правник и пјесник. Он је један од највећих духовних пјесника ислама. А суфизам је мистично тумачење Курана.

Највећи дио свога земнога живота провео  је у граду Коњи, у Анадолији, (данашња Турска). Мевлана на фарси (персијском) језику значи и „наш учитељ“.

Руми Мевлана је, с правом себе сматрао духовним водичем, који је себи и другима  постављао и покушавао да нађе одговоре на суштинска питања:

„…ко слуша мој глас? Ко мојим устима казује ријечи? Ко мојим очима посматра свијет; Шта је душа?…“

Своју дужност  је овако описао:

„Истински (духовни) водич је онај ко ти омогућава да видиш своју унутрашњу љепоту.“ „Ви (људска бића) сте рукопис Божанског писма. Васељена се не налази изван вас. Погледајте унутар себе: све што желите ви већ јесте.“

Сматрао је да је Васељена, у свој  својој пуноћи, и свему што  у њој постоји, бескрајни ток живота. Бог је вјечно присуство у Њој. И човјек је  дио Ње и веза између прошлости и будућности. Траје вјечни, непрекидни процес живота и смрти, а смрт је, по њему, препород, напредовање из једног облика у други. Да би доживјели  препород  (духовно напредовање), људи треба да стреме духовном  развоју и разумијевању односа Божанског и људског. Ово  се прије поима осјећањима  (љубављу) него разумом. („Прво васпитај своје срце, па онда свој језик. Јер, ријечи долазе из срца, а излазе из уста.“). Љубав, као пут ка Свевишњем,  треба да буде  појачана пјесмом, музиком и (суфијским) плесом. Музика и плес посвећенима помажу да усредсреде цијело своје биће на Божанско. Они представљају и мистично путовање и духовно напредовање кроз љубав и ум до Савршеног. На овом путовању,  људско биће  расте кроз љубав, заборавља на свој его, поима Истину и приближава се  Савршеном. Са тог путовања се, затим, враћа духовно препорођено, способније  да воли и да разумијева човјечанство као  заједницу људи који имају једнако  право на  своје мјесто под Сунцем, без обзира на вјеру, расу ,нацију и друштвени положај. („Ако једна свијећа потпали другу свијећу, неће изгубити ништа од своје свјетлости.“).

И прије него што је навршио двадесет четири године живота, важио је за великог познаваоца религије и мудраца. Своје знање преносио је на необичан начин. Његову  проповијед  је пратила музика и дервишки плес (плес у круг). Сматрао је да окретање у круг помаже да се људско биће повеже са Божанским извором.

Схватао је релативност овоземаљског, материјалног свијета који је „свијет посједа сав од сујете и заблуда“:

„Вода у броду потапа брод,/ Вода под бродом помаже да брод плови.“

Његова поезија је поезија љубави која се улива у свијет. Пјевао је и проповиједао:

„Тражити пут љубави разумом исто је што и тражити светиљком Сунце.“ „Научићеш читајући, разумјећеш волећи“. Љубав је, по њему, „онај пламен који кад изгори сагоријева све осим вјечне вољене“.

Иако је био исламски филозоф и теолог који је, прије свега, славио Куран и пророка Мухамеда, Руми Мевлана није био религијски искључив човјек. Имао је пријатеље и међу хришћанима (православцима), посјећивао је хришћанска светилишта. У његовим дјелима се поштују Јеванђеља и хришћанска предања.

Оставио је аманет (који је испоштован)  да га молитвама истовремено испрате (на Ахирет свијет) муслиманске хоџе, хришћански (православни) свештеници и јеврејски рабини. Чин његове сахране је назван „Ноћ сједињења“ или Ноћ вјенчања“  (Себул (Шабе)  Арус). На његов гроб сваке године долази велики број обожавалаца.

Његов аманет исходи из његове проповиједи:

„Ја одлазим у муслиманску џамију и у јеврејску синагогу и у хришћанску цркву и свугдје видим један олтар.“

А изнад улаза цркве у Ширазу (Иран) уклесан је његов стих:

„Тамо гдје је Исус живио, окупљају се храбри и великодушни. Ми смо врата која никад нијесу закључана. Ако те мучи било каква врста бола, застани поред ових врата и отвори их.“

Откривањем Божанског у себи, човјек открива Божанско и у другим људима и тиме се приближава Савршеном.

(Аутор је дипломирани правник са адвокатским испитом и дипломирани економиста, из Подгорице)

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: