Опасне везе

Март 1943. године. Украјина, мјесто тадашњих и садашњих страдања, насиља и злочина. Њемачке СС трупе у казненој експедицији у току два дана свирепо убијају око 6.700 мирних житеља села Корјукивка. Овај масакр постаје једно од најстрашнијих злодјела Другог свјетског рата, крвави симбол нацистичког терора над цивилима на непокорним окупираним подручјима. Трупама руководи генерал Адолф Хојзингер.

На крају рата, Хојзингер бива ухапшен; међутим, у договору са тужиоцима на Нирнбершком суђењу постаје свједок-сарадник. Затим, послије неколико година („кад се слегла прашина“), одлуком власти Западне Њемачке, Хојзингер се враћа у војску са (опет) чином генерала. Исте године када би бебе Корјукивке, да нису биле убијене под његовом командном одговорношћу, постале пунољетне, бива постављен за предсједника Војног комитета НАТО са сједиштем у Вашингтону. Континуирани захтјеви СССР-а да Хојзингер буде процесуиран за ратне злочине бивају онемогућени од стране „демократских“ држава. Хојзингер умире у дубокој старости у Келну почетком 80тих. 

Како врло прецизно и кредибилно елаборира швајцарски историчар Даниеле Гансер у књизи „НАТО тајне армије“, као и британски новинар и бивши посланик Европског парламента Ричард Котрел у књизи „Гладио, НАТО бодеж у срцу Европе“, Хојзингерова послијератна судбина уопште није била изузетак.

Наиме, организационе структуре НАТО-а, као и велики број западних обавјештајних служби, а посебно ЦИА, МИ6 и БНД, активно су регрутовале бивше нацистичке официре и научнике у борби за доминацију над Европом и шире. Имајући у виду поступке ових служби и њихов презрив и арогантно-садистички однос према јавности, сасвим је могуће да су оваквим „трансферима“ и оне саме постале „контаминиране“ нацистичким виђењем свијета у којем људски животи обичних грађана не значе ништа.

Завади, па владај

Наиме, постоје увјерљиви докази да су управо тајне групе бивших нациста и реакционара, формиране од стране НАТО структура, одговорне за таласе урбаног тероризма који су захватили западну Европу, посебно Италију, од краја 60тих до почетка 80-их година прошлог вијека. Исто тако постоје докази да су ове структуре, послије пада СССР-а и слабљења љевичарских идеја у Европи, своје нове пулене пронашле у милитантним исламистичким организацијама.

То на први поглед изгледа парадоксално, али зар политичке судбине Осаме бин Ладена, авганистанских муџахедина, Садама Хусеина, Муслиманске браће, као и злочиначке организације Исламска држава Сирије и Ирака (чији је акроним ИСИС име египатске богиње здравља и љубави – морбидни смисао за хумор типичан за ЦИА) нису исто тако чудновате?

Створени и помагани као савезници, сви наведени напрасно су постали најљући непријатељи. То је паклена математика. Са једне стране једначине, хиљаде мртвих војника и стотине хиљада цивила, а са друге, профити англоамеричког војно-индустријско-банкарског комплекса, посебно произвођача војне опреме и енергената, који никада нису били већи. Због тога многи аналитичари и виде сукобе у Либији, Сирији и Украјини, као и најновију америчку војну интервенцију у Ираку, искључиво у свијетлу енормне акумулације профита Волстрита.

Из истог разлога, распршен је и морални кредибилитет лидера НАТО држава у очима глобалне већине. Да ли ико ко посматра свијет широм отворених очију (мада има и оних који су их „широм затворили“ због материјалног интереса, а који преовладавају у структурама моћи у Црној Гори), дакле, да ли ико правдољубив може да повјерује у њихово заклињање у демократију и људска права, у борбу против корупције и организованог криминала, у посвећеност изградњи институција и владавини права?

Може ли се на примјер вјеровати у искреност америчких званичника према украјинским грађанима, ако се зна да је недавно син америчког потпредсједника Џоа Бајдена Хантер, који ради у компанији чији је сувласник Кристофер Кери, пасторак државног секретара Џона Керија, постао члан Управног одбора највеће украјинске компаније за производњу плина, а да се највеће залихе плина налазе управо у Донбасу гдје се тренутно воде најжешћи сукоби и дешава најстрашније страдање цивила?

Зар то не разобличава рат у Украјини као империјалистичку похару за ресурсима у којој НАТО структуре, чији је Бајден дугогодишњи главни експонент у америчкој спољној политици, играју једну од главних улога?

Да није тако, зар би, прије десетак дана у Кијеву, генерални секретар НАТО Андерс Фог Расмусен био одликован од украјинског предсједника Петра Порошенка Орденом за слободу?

Лицемјерје без граница

Али, запитајмо се, какву то „слободу“ промовише НАТО у Украјини ако дозвољава да се чак и ратним авионима бомбардују насељена мјеста, док, у исто вријеме, пријети Русији због достављања хуманитарне помоћи? Гдје су сада НАТО захтјеви за успостављање „зоне забране летјења“ која се тако жустро тражила када је била у питању заштита цивила у градовима које су контролисали опоненти Гадафијевог режима у Либији?

Зар украјински премијер Арсениј Јацењук и донедавни в.д. предсједника Олександар Турчинов нису на власт дошли демократски нелегитимно, пучем, баш као, својевремено, и Гадафи? Зар они не сносе највећу одговорност што су, урушавањем ионако слабашних институција, земљу претворили у игралиште екстремистичких идеологија и плаћеничких војски свих врста?

Очигледно за Расмусена, за његове савјетнике и шаптаче из сјенке, као и за лидере НАТО држава који га подржавају, не важе универзални принципи. За њих, по свој прилици, бол и патње дјетета у подруму у Доњецку су другачији и мањи него бол и патње дјетета у подруму у Бенгазију или Дамаску.

Оваква лицемјерна хијерархизација патње и одбацивање тезе да су сви људи једнаки је очит знак да се НАТО није изборио са компромитујућим везама из прошлости. Јасно је да ако настави да се понаша на исти начин и вуче провокативне потезе, НАТО може да изазове распад Европске уније, а можда и туробни сумрак Запада. Због тога је добар знак да је његово проширивање заустављено.

Узалудно се међусобно тјеше изјавама министри црногорске владе и њихови имитатори и амплификатори у медијима, невладином сектору и академској заједници. До краја 2015. године, НАТО ће имати проблем да задржи на окупу и своје садашње чланице, а камоли да прими Црну Гору.

Аутор текста је Филип Ковачевић, професор на Универзитету Црне Горе, аналитичар геополитике и предсједник Управног одбора НВО Покрет за неутралност.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: