Опција: Милов пад

„Паде тзв. “државни удар”, правно, одлуком судија које је бирала Милова власт. Весна Меденица посебно, у његово име, као што је изабрала Савића за председника Вишег суда, а против воље посланика из Котора. Јер Мило је тако хтео. Ко уопште пита ДПС у Котору одакле је Симовић иначе. Као што је на тзв. “државном удару” Мило “победио” на изборима 2016. године супротно већинском расположењу, тако је сада Пад “државног удара” најуверљивији доказ Миловог политичког и моралног пада.

О његовој кривичној одговорности у подстрекивању Суда да се донесе осуђујућа политичка одлука као у најмрачнијим московским процесима у доба Висинског ће се вероватно тек одлучивати. Да је све било “политички намештено” у вези овог измишљеног удара најбоље сведочи, а управо за Мила оптужујуће, јутрошњи коментар Миловог приватног новинара Ђурановића, који у намери да одбрани тзв. “државни удар”, у мањку логике као инструмента разумног просуђивања, наглашава између осталог два питања која би по његовом недовршеном интелектуалном напору требали бити у корист пресуде, дакле пораза. Он “сумња” да су измењене политичке прилике у ЦГ утицале на већински став Апелационог суда и њихову одлуку о Паду пресуде. То би по њему вероватно требало”оптужујуће” да претпостави да је управо због”притиска нове демократске стварности” донета одлука о “Паду Милове пресуде о удару. Е ту у недостатку дијалектичког мишљења, а требало би га бити с обзиром на породично комунистички бекграунд, не разуме да је тиме изрекао најубедљивију оптужбу против Милове судске власти која је донела пресуду, због које је пала и Весна Меденица, и пресуда, и Мило.

И то потврђујући прво да је по њему пресуда очигледно зависила од политичких разлога. Друго, да су ти политички разлози били у Милово време за пресуду, па је пресуда донета под притиском тих Милових околности и притисака. Треће, да се пресуда могла донети једино у Милово време и нигде друго ни у којим приликама. Четврто, да је почетак демократског ослобођења Црне Горе охрабрио и судије из Милове и Веснине судске власти, да између закона и Миловог притиска изаберу закон и право. И зато је ово велика победа слободе и велики Милов пад. Пето, чињеница да је Апелациони суд елиминисао веће судије Мугоше да може поново судити у овом предмету, потврђује да је то веће било нестручно, пристрасно и део Миловог механизма против тзв. “државног удара”, што илуструје да је у овоме од почетка била реч о политичком процесу.

Као код Јозефа К, Милов тужилац, Милово веће, Милован бивша председница врховног суда. Причу о кадији сви знају, али ова одбрана Ђурановића је до сада најубедљивији пример оптужбе из нехата у којој овај дворски новинар, мислећи да брани, најоштрије осуђује свог Газду и својим текстом пише, против њега кривичну пријаву. Ето зашто је Мило пао, и пада, и падаће, зато што га први браниоци гурају све дубље у мрачну провалију политичког и људског пада“.

Извор: Опција.нет

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: