Операција „Велики валцер“: Како су њемачки војници „марширали“ Москвом

У љето 1944. године Црвена армија је нанијела Њемцима најстрашнији пораз у њиховој историји. Трупе Вермахта и СС дивизије су током офанзиве у Бјелорусији, познате као операција „Багратион“, изгубиле око пола милиона људи, а група армија „Центар“ је практично престала да постоји.

Толики успјех је вредило прославити. Операција „Багратион“ још није била окончана, али је Москва ипак одлучила да организује свечану параду, и то такву у којој неће учествовати побједници, него заробљени њемачки војници.

Одлучено је да се операција транспорта ратних заробљеника у Москву и организовања параде назове „Велики валцер“ по америчком мјузиклу снимљеном 1938. године, иначе веома омиљеном у Совјетском Савезу. Циљ параде није био само да охрабри грађане СССР-а, него и да покаже савезницима (и целом свијету) размере успјеха који је постигла Црвена армија.

Одабрано је 57.000 најздравијих њемачких заробљеника који су могли да издрже марш од неколико километара. Руси су их добро нахранили, али им нису дали да се окупају како би Њемци пред Московљанима изгледали што јадније и одрпаније.

У Москву су од 14. јула почели да пристижу ешелони ратних заробљеника. Одлучено је да се Њемци размјесте на стадиону „Динамо“ и на градском хиподрому. Била је то тајна операција. Многи војни и партијски функционери нису знали за њу.

Московљанима је парада најављена 17. јула преко радија. Убрзо затим се окупљеном народу указао необичан призор: Њемци су пролазили у великим колонама од по 600 људи, у једном реду по 20 заробљеника.

На челу огромне поворке је пјешачило 19 генерала и 6 пуковника, сви у униформама са ордењем. Иза њих је било преко хиљаду официра, а затим маса обичних пешадинаца. Ови последњи нису имали парадне униформе, него је свако био у ономе у чему је заробљен.

Чинило се да целу ту масу заробљеника чува неколицина совјетских војника и коњаника са исуканим сабљама. Међутим, операцију „Велики валцер“ су обезбјеђивале десетине хиљада црвеноармејаца и око 12.000 агената Народног комесаријата унутрашњих послова (НКВД).

Московљани су у потпуној тишини посматрали „Параду побjеђених“. Ту и тамо би неко проклео Њемце, а сви покушаји да се колона каменује благовремено су пресјечени.

Осјећања немачких заробљеника била су различита. Једни су са нескривеном мржњом „стријељали“ очима Московљане, док су други са нескривеним интересовањем разгледали Москву. Већина је била равнодушна. „Запитао сам се да ли је то за мене било понижење. Мислим да није. У рату се дешавају и много горе ствари. Ми смо навикли да извршавамо наређења. Тако смо и тада само извршавали наређење оних који су нас спроводили“, написао је касније Берхард Браун.

На крају параде су се кретала возила за прање улица. Опране су све улице куда су прошли њемачки војници, и тако је Москва симболично очишћена од „прљавштине“.

Према појединим изворима, Њемачка је била љута због понижавања њених војника у Москви, па је брже-боље организовала своју параду ратних заробљеника у Паризу, спроводећи улицама града заробљене америчке и британске војнике. „Парада“ у Паризу се ипак није могла мјерити са московском. Био је то слаб покушај демонстрације моћи Трећег рајха. У то вријеме су се савезници већ припремали да ослободе главни град Француске.