Опет је почео један рат: Курјаци са Романије

Пише: Небојша Јеврић

Стари је јалијаш био Ристо Половина. Тај би на вука голим рукама могао кидисати.

Ристо са Романије.

Ратово је кад год је требало и где год је требало.

А онда је једног дана његова јединица ишла камионом.

И пукла је ниодакле граната у камион. Било је тројица мртвих и пет рањених.

Међу мртвима је био и Ристо.

Стигла је помоћ. Рањене су потрпали у кола и одвезли. За мртве није било места.

Ристу је руку ногу и пола тела однела граната. Били су сигурни да је мртав. Али није био.

Наишао је сељак са коњским колима и чуо јаук.

Натоварио га је у кола, оно што је од њега остало и одвезао у Милиће.

Истоварио пред болницом.

А тад је, ко ће као Бог, слетио хеликоптер са ВМА.

Њега првог утоварили.

Нико није веровао да ће преживети, али је преживио.

Месецима је трајало лечење а кад је завршено пребачен је у „Рудо“ да чека ортопетска помагала.

Седио је испред продавнице крај „Рудог“ и пио пиво.

Волио сам идући у „Дугу“ да туда прођем. Да попијем ладно пиво са њим. Свега је у Српској било сем ладне пиве.

Веско Вукотић му је купио електрична колица.

У тим колицима у сред највеће гужве возио се Кинез Милошевом до Теразија

Ту је постављао сачекушу бјеганима из Сарајева. Ратним дезертерима. Узимао ПДВ.

И пио у Москви.

После су му направили кола која је једном руком и једном ногом могао да вози.

Вратио је за Српску.

Граната му је однела све зубе сем левог очњака. А вуку је један очњак довољан.

Кад би га наљутили качио је осигурач од бомбе на зуб и нема тога ко му је смео стати на црту.

У то време поред Дрине ницале су јавне куће ко печурке. Сваку нову девојку Ристо Половина је морао први да проба. Наравно бесплатно. Јер ко би смео наплатити Ристу Половини.

Наташа је рођена у Доњецку. У Петербургу је студирала језик и књижевност. Као све девојке сањала да једног дана стигне на запад.

А онда је упознала Мургу. Мурга је била бела циганка из Шапца.

Мурга је у најскупљој бунди окићена златом врбовала Рускиње. Обећавала им све о чему су читале и гледале у холивудским филмовима.

Она јој је обезбедила пасош, визу и све остало. Купила одећу. И повела за Шабац.

Тамо јој је узела пасош и продала за 700 марака власнику јавне куће у Српској.

И удесело се, ко ће као Бог, да први њен муштерија буде Ристо Половина.

„Ти мој герој“, шаптала је љубећи му руку коју није имао. Милујући га по нози које није имао.

„Ти се будеш удала за мене“, рекао јој је Ристо Половина.

Ујутру је Ристо био код Мурге у Шапцу са хајдуцима из Српске гарде, Раденкове гарде.

Ставио је осигурач од бомбе на зуб и затражио пасош и паре.

Прексутра су се венчали.

Од општине Бијељина добио је плац.

Али није било грађе. Свега за кућу треба.

Ристо је отишао у Бањалуку полио се бензином испртед хотела „Босна“ и позвао новинаре и запретио да ће се дићи у ваздух и запалити.

Ускоро је пут Бјељине кренуо конвој камиона са грађом.

Пола Романије је радило на моби. Ускоро су се у кућу уселили трудна Наташа из Доњецка И Ристо Половина.

Добили су близанце: Николаја и Алексеја.

Крштени су у Руској цркви у Београду.

После пет година Ристо је умро. Али не од рана. Од јетре.

Наташа је радила као професор руског, а дечаци су имали очеву пензију.

Дечаци су постали момци. Израсли су им очњаци. Вучји накот.

Опет је почео један рат.

Николај и Алексеј су одавно већ у Доњецку.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: