Oпет тутње бескрајне кише по Никшићу: Вито Николић – И опет јесен
И опет јесен
опет тутње бескрајне кише по Никшићу,
и опет старе, црне слутње,
и опет сам си, Николићу
Витомир Вито Николић
И опет јесен
опет тутње бескрајне кише по Никшићу,
и опет старе, црне слутње,
и опет сам си, Николићу.
И опет нека писма дуга,
очајна писма без адресе,
а нигдје драге, нигдје друга,
само та јесен, опет јесен.
А шта ако просвирам тај метак
кроз ово чело невесело,
па онда почне све из почетка,
живот, страдања, па опет чело..
А шта ако нема заборава,
ако је то вјечна игра круга,
а шта ако тамо испод трава
боли ова иста људска туга.
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:
Вјечити Вито Николић, пјесник кога су вољели сви без обзира на узраст, образовање и друштвени статус. Опозиционар свему што није обично, људско. Посебан презир гајио је према полтронима, о чему свједочи ова његова (актуелна) пјесма:
Један нешто озбиљнији поглед на магарца
Да окупаш зебру,
да јој спереш шаре,
шта би била зебра?
Обично магаре.
А да нешто ставиш
магарцу на ребра
исте оне шаре
– би ли посто зебра?
Ја мислим да не би
(И сигурно не би!)
јер он не да да се
тек тако позебри,
ко што неки лако
своје рухо свлаче
и облаче туђе
па се – помагарче.