Опозиција опозицији

Пише: Бећир Вуковић

Живјела једном једна баба. Имала и мачка. Сваке ноћи са фењером изнад главе баба се успињала уз високе стубе на таван, да пробуди мачка. А, мачак је спавао, и спавао, и само спавао… На крају, једне ноћи, баба је притворила вратанца чатмарице, и са конопчићем у руци, замакла у шуму.

Ни мој мачак више не лови мишеве. И, још горе, мачка је страх од мишева.

Реалност није природна. Нити таква реалност уопште постоји. Све је мање више неприродно. Као и опозиција која је опозиција опозицији.

Какве  је тек природе власт која се убуђала. Мумија не устаје из постеље пуних 30 година. Распада се, од смрада не можете јој прићи да је избаците. Морате имати идеју како да смрад избаците из куће.

Грдно се вара ко мисли да ће убуђало створење путем некаквих папира предати власт. Папири – једнако гласачки листићи.

Таква власт за последицу има и такву опозицију – која нема идеју да се уједини – неће највећу понуђену шансу, и очигедну чисту – побједу. Ако има мјеста сумњи, онда крените трагом сумње. Крените у посјету истини.

Лаж је ефикаснија ако је представите са двије ријечји: умјерена демократија, или –  принципијелни став.

И истина страда од хиљаду и једне ријечи, па не знате шта је шта.

Политичка лаж преживи вијекове подсмијавања а да се популарност лажи нимало не смањи. Овдје подсмијавање траје 30 година, па шта.

Шта је у овом тренутку изложеније подсмијеху од грађанске опције која ради на лер.

Сумњиви су зечеви који неће купус, јазаваци који бјежи од њиве кукуруза, сумњиви су мачори који спавају, а мишеви коло воде.

Неприродно је да опозиција неће побједу – да роб неће слободу. Немогуће да немате толико инстинкта. Ни колико бабин мачак.

Или је у питању неразвијени инстинкт онога који има судбину ниског поријекла, које је „подигнуто“ умјесто да је одгојено. Здрав разум казује да су такве све партијице које су остаци са трпезе велике партије, или коалиције.

Огромна је разлика између подигнутог, и одгојеног.

Толико инстинкта – нагона, има сваки живи организам, и појединачно, и колективно. Што се тиче и савременог свијета, опет, није све ствар механизма – природно је да инстинкт има све што вапи у пустињи…

Партије које бјеже од побједе, не само да су  сумњиве, него је и неприродно да не посумњате у карактер такве опозиције. Такве опозиционе партије неприродније су и од убуђале сподобе власти.

Неприродно је да неко остара на власти, да умре у кревету власти, али и још неприродније да га макар не придигнете уз узглавницу да лакше липше.

Мумије са бижутеријом и rolexsima, вране без перја на крилима, кокошке у купаћим костимима…

Не очекујте да још коментаришем црвене кравате и зелене доламе опозиције која се боји побједе, ко мачак миша…

Партије нису власници народа. Само је убуђала мумија власик народа, са свим траговима који смрде нечовјештвом.

Последице такве власти јесу и све оне партијице које су се хватале у коло власти. Ево их, још преже за чији ће се скут ухватити, како би још танцовали. Цуп, цуп, једна баба, један зуб…

Партије које одбијају да стану на једну листу, нису ништа друго него – нуспросторије власти.

По сриједи имамо двоструку неприродност: мислити дупетом, а чешљати главу.

Из нуспросторије Албанац из Улциња прозива српски национализам у Црној Гори. Албанац исто мисли и за Српску цркву. Мумија власти ништа не чује јер се ћера са четницима по шумама.

Ко умије читати, исто мисле и – умјерени. Ја сам умјерени Србин, Албанац, Црогорац, Хрват, Бошњак…

Умјерени грађани не бране светиње. Светиње брани народ.

Они који су бирали главе за рам партије, тако не мисле. Народ, који је бирао и изабрао вође, тражи да се опозиција уједини. Народ може ућерати у бразду вође, под условом да је народ власник партије. Али, шта ако није. Видјели смо у Будви да није. У Будви је приватник, са својим обзбеђењем –  власник партије.

Не треба нам муњевита селекција Шерлока Холмса да би стигли на праву адресу.

*   *   *

Таква је моја анализа приче о баби, и њеном мачку. Анализујте и ви…

Као да више и није важно шта је било са  бабом…

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: