Опроштајно писмо Вељка Чубриловића породици које је требало да буде спаљено
На данашњи дан, 3.фебрура 1915. године, обешен је учитељ Вељко Чубриловић који је био један од организатора атентата на аустријског надвојводу Франца Фердинанда 28. јуна 1914. године. Суд у Сарајеву га је осудио због велеиздаје на смртну казну вешањем.
Пред извшење смртне казне написао је писмо својој породици и требало је писмо да буде спаљено али тамничар се сажалио и преписао писмо пре него га је запалио по наредби.
„Када примиш ово писмо, мој дух лебдеће над Тобом и нашим чедом, милом Надом. Твој Вељко оставиће ову „долину суза“, а ништа нема да остави теби, мила моја, и нашјем дјетету, него своју неизмену љубав према вама. Душо, посљедња моја мисао биће упућена вама, мојим најмилијима.
Не тугуј много, не жалости се. Тако је морало бити. Предамном на столу леже слике Твоје и Надине, ја вас љубим, а неки унутрашњи глас ми шапће, да ће вас послије моје трагедије пратити срећа и благослов Божји. Будите сретни, а вријеме ће излијечити и ову тешку рану. Мила моја ја познајем живот и предвиђам да ћеш ти храбро корачати кроз њега и крчити трновите стазе којим ћете ступати. Али душо, ако би пут био исувише трновит да не би достојало Твоје снаге да га крчиш, потражи друга који ће Те разумјети, као што сам Те ја разумјевао, па с њиме удружи свој живот.
Од мене, нека Ти је просто. Ти си заслужила да будеш сретна. Када наша Нада одрасте и могне разумјети, испричај јој све о њеном оцу. Држим да ће ме разумјети и опростити своме оцу што је осиротила. Да, ја тражим и молим њен опроштај, јер нисам према њој извршио родитељске дужности. Ти ћеш рећи милом чеду: твој тата је тебе волио више него свој живот, љубио те и носио када си била мала, о теби је мислио и дан и ноћ. Неизмјерно вас воли и љуби ваш тата. Нека вас Господ благослови. Молите се њему, да ми буде милостив.“
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:
Zašto nije spalio prepis, a sačuvao original. Ma hajte bre više. Turci im nisu smetali, ali jesu Austrougari koji su mnogo toga napravili. Nije zapamćeno da je bilo koji pravi srpski vitez ubio trudnu ženu, ma ko ona bila. Trebali su se boriti puškom, kao prije toga i poslije toga junaci iz Crne Gore i Srbije. Iza ove organizacije stajali su Turci i domaći muslimani, koji su htjeli da povrate pozicije i nijesu štedjeli dukate. Vrijeme je za istinu i da naša omladina cijeni Miloša Obilića, kneza Lazara i ostale junake.
Potresno … Riječi manjkaju!
Uostalom, oni najbolji ne staju u riječi … Ostaju u pamćenju naroda.
Sami se, svojim djelima se zapisuju u vječnost.
Naše su riječi nedostatne, nepotrebne, trošne.
Oni najbolji sve što ištu, ištu od sebe …
Naše je samo da pamtimo.
A Onaj gore, on će da cijeni i nagradi.