Опрости нам, Видовдане!

Пише: Емило Лабудовић

Кад смо били народ и кад су се стварали име и држава, велики људи су живјели у малим кућама. А онда су мали људи запосјели велике куће, и све је отишло у… Хондурас.

Из великих кућа, обасјаних шареним лампионима и испуњеним „лујевима“, не назире се тама која нас је опасала и не види се колико смо постали мали. И као појединци, и као народ. А данас је дан који је мјера свих наших дана. Како ових, тако прошлих и будућих. Дан у који је, рече неко, стала вјечност, према којој се овај богомдаровани трен који живимо чини тек као бљесак и трептај сна.

Видовдан је свједок да га данас нијесмо достојни, да смо, и поред свих наших великих кућа и палата, сувише мали не само да му досегнемо висину већ ни да му станемо у сјенку. Јер, само су мали људи и мали народ могли да на овај дан Лазаревој и Милошевој глави прододају и Слободанову и остану записани као једини који су продали своју најскупљу главу. Само мали народ и мали људи из великих кућа могу да брату ископају око и отсијеку десницу да би их погледали и потапшали по рамену дојучерашњи крвници. Само мали народ и мали људи из великих кућа могу да погазе сопствено достојанство и вишевјековног брата жртвују за једног „зеленог“ човјечуљка који ових дана туђим к..цем млати глогиње и зајебава читав свијет.

Из великих кућа, обасјаних лампионима лажног сјаја, не види се Небо. Из великих кућа, мали људи који пузе и леже у својим „лујевима“, не могу да досегну вјечност. И ни на крај памети им није да своје овоземаљско, раскошно а незаслужено, сјајно а отето, царство, мало таман колико и они сами, замијене оним вјечним, немјерљивим. Јер за тако нешто потребни су велики људи, а они не живе у великим кућама.

Видовдан је дан који траје све дане и све године, али њега нема у календарима малих људи у великим кућама. У оргијањима и иживљавањима малих људи из великих кућа не чује се вапај Грачанице, плач Мајке Југовића, ни Лазарева клетва. Њихови календари почињу и завршавају њима и зато ту нема мјеста Косовском боју који никад није завршен и тражи нове Лазаре и Обилиће, док се свуда около роје Бранковићи.

Али нека, свако је вријеме – за времена. И ово наше, мало и недостојно, ће проћи. Доћи ће други, бољи, љепши, паметнији и – већи. Вратити се извору, чистом и љековитом, и напојити се истином, храброшћу и чашћу. Биће још дана достојних Видовдана и онога шта он значи. До тада… догодине у Призрену, па кад да то буде.

А данас – опрости нам, Видовдане!

Прочитајте још:

Није Видовдан дан у години већ је вечност у дану…

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: