Опрости, Оче, згријешили смо

Пише: Емило Лабудовић

Још у уџбеницима за основну школу, у којима се први пут помиње, Растко Немањић, син, принц и брат, означен је двоструком улогом у историји Срба. На једној страни, државник, дипломата и измиритељ посвађане и наследним грабежом оптерећене породице, а на другој, борац и у неку руку творац аутокефалне Српке православне цркве – ДУХОВНИ ОТАЦ СРПСКОГ НАРОДА.
Та дуалност Његове природе и улоге улавном је била уџбеничка, а она Његова страна која му је зазвијек одредила мјесто међу Србима била је и остаје његова духовност, борба за утемељење православља и највиших домета хришћанске вјере. То га је, не само у канону Српске цркве већ и српском народу уопште, дигло на највиши могући ниво, ниво свеца. Свети Сава је тако постао више од имена и титуле, постао је симбол и директна веза Срба са Небом. Ту везу нијесу могли да прекину ни Турци спаљивањем његових моштију на Врачару, јер Светац је одавно већ био небески анђео.
Просветитељска мисија коју је обављао за земаљског живота Светог Саву је увела у српске школе и учинила га заштитним знаком и славом тих храмова знања, државним и народним празником за дуго времена. А онда је, као и СПЦ у цјелини, и Свети Сава полако истиснут из јавног и образовног простора и за све вријеме комунистичке и социјлистичке власти био је само једна од значајнијих историјских личности којима је у уџбеницима посвећивано једна до двије странице. Демократизација српског друштвеног и државног простора поново је Светог Саву вратила у школе, уџбенике, у светосавско славље и обиљежавање. На жалост, на кратко.
Свети би, да којим случајем васкрсне, данас опет затекао на крв и нож посвађану браћу. Умјесто на свечаности Њему у част, ђаци и студенти су данас на улицама. И не само на улицама, јер синоћ су неки од њих, као хорда варвара, упали у једну од најзнчајниних српских просветитељских институција, Матицу Српску, и растурили скуп Њему посвћен. Његов дан се широм Србије (ни Црна Гора не заостаје) преселио на Аутокоманду, на улице, тргове, мостове, и умјесто химне у Његову славу, углавном се звижди, пљује и псује. Умјесто благослова и помирења, пламте огњеви мржње, исти они огњеви који су спалили Његове свете мошти, с тим да то данас нијесу огњеви душмана већ Његовог обезнањеног и обестрвљеног народа. Народа који није у стању да макар на Његов дан застане, размисли и покуша да сагледа куда нас све ово води.
Нормално је и подразумијева се да се у нормалним демократским друштвима народ, фиктивно и стварно, дијели на оне који подржавају власт, оне који су уз опозицију и оне којима га је баш евентуално и за једне и за друге. Такође је нормално да се у тим друштвима одвија непрестана, политичка и демократским средствима вођена борба и надгорњавање. Али, подвлачим, то важи за нормална и сазрела друштва којих ми, на жалост, још увијек нијесмо достојни. Јер, у тим и таквим дрштвима постоје вриједности, датуми и личности неспорни и једнима и другима. А ако је и за кога у дугој српској историји „између клања и орања“ било неспорне личности онда је то био, и требало би да је и данас, Свети Сава. Јер, Отац, нарочито духовни, се не дијели, не присваја и не одбацује, Отац се слави и поштује.
Данас, у сумрак овог светог дана, док школе, факултети, позоришта и установе културе тону у мрак безнађа, лудила и дивљаштва, поставља се питање: чији је Свети Сава? Јер, ако није наш, а то „наш“ подразумијева све нас без остатка, онда није ничији. Светац је свој живот, земаљски и духовни, посветио мирењу, и бојим се да нас данас, овако завађене и у крв огрезле, уопште не би препознао. А ако није „наш“ онако како и приличи Оцу, онда ни ми нијесмо Његови и не заслужујемо ни име да му поменемо. Чак су у једном од најкрвавијих сукоба у људској историји, у Првом великом рату, њемачки и енглески војници самоиницијаивно одложили оружје, изашли из ровова и пошли једни другима у загрљај Божић да честитају, а онда опет наставили да се убијају. Нас и наше лудило данас ни Свети Сава није успио да, макар на трен, заустави и измири. Оче, опрости нам, не знамо шта чинимо!
И да се раумијемо, ово није злочин и гријех према Њему и Његовом мјесту у нашој историји, вјери и култури. Његова светост је недодирљива, неупитна и недостижна за блато којим ми ружимо наша лица. Ово је неопростив гријех према нама, нашој и будућности наше дјеце. Јер онај који пљуне на сопствени образ, част, људско и национално достојанство, сам себи намиче воловски јарам ропства и понижења. И то више нема никакве везе са Њим.
Опрости нам Оче, згријешили смо. Много смо згријешили.

Емило Лабудовић

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: