Опсесија, хипокризија, уцјена

Пише: Веселин Матовић

Преименовање српског у тзв. црногорски језик био је веома прецизно смишљен етнонационални пројект, који, вјероватно, нијесу у довољној мјери разумијели ни многи његови извођачи. Кријући се испод флоскула о слободној и сувереној Црној Гори као грађанској (либерално-демократској) држави (како су је и дефинисали у преамбули Устава, донесеног 2007), црногорски националисти (предвођени бившим ДПС-режимом и његовим сателитима), пројектованом црногоризацијом, тј. именовањем по имену државе: језика, нације, цркве, културе, историје (црногорски нација, црногорски језик, црногорска црква, црногорска култура), реализовали су, „испод жита“, своју новоцрногорску етнонационалну концепцију, која је подразумијевала потпуно затирање српског идентитета Црногораца.

Они који су се томе супротставили изложени су вишедеценијској дискриминацији и опресији државних институција, третирани као државни непријатељи и заступници ретроградних бјелашко-четничких традиција и идеологија. (То се није односило на мањинске народе и њихове идентитете. Напротив, наглашено уважавање њихових права и интереса служило им је као потпора и легитимација сопствених наводно демократских опредјељења, и придобијање мањинских првака за сарадњу у тзв. расрбљавању,односно црногоризацији Црне Горе.)

У реализацију свог пројекта црногорски етнонационалисти кренули су са анархиститичком, и парадоксалном тезом (преузетом од хрватских маспоковаца из 1970), „да сваки народ има право да свој језик назове својим именом“, не питајући се зашто, када су већ стари аутентичан народ, нијесу то, као и други стари народи: Срби, Грци, Французи.., давно учинили? (Како се током „хиљадугодишње државности“ нијесу сјетили да именују сопствени језик?) Ту тезу, којом су, у ствари, сами себе дезавуисали, поткрепљивали су ноторном глупошћу да српски језик и није српски него црногорски, који је Вук Караџић „украо“, понио у Србију и тамо га распространио под српским именом.

Након референдума о осамостаљењу, када се већинска (потенцијално православна) Црна Гора дефинитивно подијелила на два табора, што ће рећи на два народа (превасходно по питању имена језика), изашли су са ставом да се службени језик мора именовати по имену државе, иако тако није именован ниједан језик на свијету. Језици се не именују по имену држава а ни народи, него се државе именују по народима. Није држава старија ни од народа ни од језика него је обратно.

Да им циљ није био грађанска него управо једнонационална држава, и да установљење тзв. црногорског као службеног језика није, како су тврдили, учињено зарад изградње некакве грађанске наднационалне профилације црногорског друштва (које би се идентификовало по државности), него управо – зарад учвршћивања и наметања свеукупном већинском становништву црногорког етнонационалног (што је истовремено значило и антисрпског) идентитета, потврђује нам, прије свега, оснивање факултета за тзв. црногорски језик, са задатком установљења монтенегристике као антисрбистике – научне дисциплине од посебног државног интереса, пошто такве амбиције није показивао нешто раније установљен Студијски програм за црногорски језик на Филолошком факултету у Никшићу, чији професори, иако се залажу за црногорско име службеног језика као кључне идентитетске одреднице црногорске нације и државе, не прихватају тзв. „цетињску“ јотовану варијанту, и, сматрајући да су српски и тзв. црногорски један те исти језик, држе се Вуковог језичког стандарда.

Међутим, „дијелити“ с другима, посебно са Србима, исти језик, макар то било и под различитим именима, није се „стопостотним Црногорцима“ чинило као довољна потврда самобитности сопствене нације. Зато им је било потребно да докажу и своју језичку посебност, па су као непорециви доказ аутохтоности тзв. црногорског језика, јекавско јотовање прогласили за „општецрногорски (коине)“, односно  аутохтону појаву у Црној Гори и њено „препознатљиво језичко обиљежје“, иако је то дијалекатска црта источнохерцеговачког дијалекта српског језика, „јужног нарјечја“, како га је звао Вук Караџић, и присутна је на цијелом његовом простору: и у Херцеговини, и у Босни, и у Србији, и у Хрватској и на простору зетско-рашког дијалекта, наравно, али коју је Вук, држећи се начела „опћене правилности“, искључио из своје правописне норме.(Вук је и прије Сосира језик видио као систем па му је тако и приступио приликом нормирања.) Али Црногорци не би били Срби када се не би дијелили. За толики народ мало им је био један па су направили два црногорска језика: „јотирани“ (цетињски, престонички), званични и „нејотовани“ (никшићки, периферијски), алтернативни. Први за несумњиве (ортодоксне) Црногорце, други – за сумњиве (агностичне).

Сви ти „њихови различни докази“ и „кроз мраке жедно тумарање“, нијесу били аргументи него политички ставови, идеологеме и страначке директиве, засноване на замјени теза, извртању чињеница и „логици свршеног чина“. Али не и за завјереничку фалангу у црногорском парламенту, мобилисану од представника Црногораца, Бошњака, Муслимана, Албанаца, Хрвата (а ту се нашао понеко и с друге стране), која ће, у свом превратничком заносу, извршити насиље над стварношћу и, супротно вољи преко 63% грађана Црне Горе, умјесто српског, установити црногорски као службени (или како његови обретници воле да кажу: државни) језик у новом уставу.

Напокон, уз помоћ неколика најамна кодификатора идеолошке магле, изршена је, брже-боље, престандардизација српског књижевног језика, сачињени су и правопис и граматике (авантура с рјечником је неславно завршила – забраном од стране Парламента, због неколико архаизама који се нијесу допали једном албанском посланику!) и то је у црногорском уставно-правном систему именовано као црногорски књижевни језик, тј. као црногорски језички стандард, обавезујући за све грађане Црне Горе у јавном комуницирању. На њему се, номинално, изводи настава у црногорском школству и штампају сви школски уџбеници. И сви наставници српског језика и разредне наставе, који током школовања нијесу учили (нити су знали за њега) тзв. црногорски језик, морали су да похађају једнодневни течај на коме су, гле чуда(!) научили и његову граматику и његову лексику. (Толико им је тербало да савладају до тада им потпуно непознат језик. Не буди примијерено – послије силаска Св. Духа на апостоле слично нешто није се никада нити игдје догодило.) Након тога добили су сетификате да могу изводити наставу на службеном језику, који је, разумије се, постао и наставни језик у школама. („Какав наук, такво и читање.“)

Да иронија буде већа, данас се то име (име без садржаја), тај исфабриковани конструкт, правда његовим стеченим уставним статусом (који га чини несумњивим и неповредивим) и признањем, односно прибављањем међународног кода од стране Конгресне библиотеке у Вашингтону. И то оправдање прихваћено је и од стране оних политичких групација у Црној Гори које су га годинама декларативно оспоравале.

Што значи (и то се једном мора јасно саопштити), да су политички представници заступника имена српског језика (званично: преко 43% грађана Црне Горе) игнорисали све релевантне критеријуме, лингвистичке и социолингвистичке, за одређење језичког идентитета, а прихватили тзв. уставно (тј. политичко-идеолошко, ненаучно, ефемерно, октроисно, фиктивно) одређење и по њему признали индивидуалитет и реалитет тзв. црногорског језика! То су учинили први пут 2011, злосрећним договором тадашње власти и опозиције да се настава у школама изводи на црногорском језику, а с обзиром на исту лингвистичку основу и на српском, итд., а сада то притврђују захтјевом да се српски изједначи са црногорским. Кажу: црногорски језик је уставна категорија па самим тим и постоји, без обзира на то шта каже наука, без обзира на стварност, без обзира на све у науци прихваћене критеријуме за одређивање језичког идентитета, који то негирају! Зашто су онда прозивали некадашњег министра просвјете, и омаловажавали његову изјаву да се о језику прво питају политичари па онда лингвисти, ако данас и сами кажу и чине исто? Он је лингвистима остављао могућност макар неке корективне улоге у процесу именовања језика, они чак нијесу ни то: лингвисте нити је ко шта питао нити се обазирао на њихова мишења – ни када се доносио устав, ни када се одређивало име наставног језика и наставног предмета, ни када су прокламовали захтјев за изједначавање српског са тзв. црногорским језиком; ни књижевнике нити било кога од оних којима језик није само средство за комуницирање и политичко калкулисање. Оваквог ниподаштавања науке, логике и здравог разума, али и профанисања српског националног достојанства, тешко да је икада било на овом простору!

На српском језику настајало је стотинама година непроцјењиво културно благо, које је одавно постало дио свјетске културне баштине. А шта је настало на црногорском? Шта је и могло настати од времена његовог уставног одређења, наводно – његово грођендана, 2007, или пак, од времена добијања међународног кода, 2018. године? И сад треба мољакати да се српски језик изједначи са црногорским! Па ни то не може. Уцјењују га са 320 000 сигурних гласова. Српском треба 320 000, а црногорски се заглаварио са мање од 30 000! Нијесмо ли то из режима опресије прешли на режим уцјена?

Бестидно је, љигаво је, недостојно уличног шибицара а камоли народног посланика, уцјењивати преко 43% грађана Црне Горе, једаном правно неодрживом, бескрупулозном уставном одредбом, којом је, бивши режим покушао да овјековјечи своју владавину и своју фашистоидну, антисрпску, идентитетску концепцију Црне Горе, и тиме Црну Гору суштински делигитимисао као правну државу. Сви који се данас (било из власти или из опозиције) позивају на одредбу чл.157 Устава, којим се прописује начин његове измјене дрикчији од начина на који је донесен, следбеник је те концепције, хипокрит и шлихтара бившег режима. А за нас, који се повинујемо њиховој уцјени, не знам шта би се рекло, осим „с ким си такав си“.

Фикција је надиграла стварност. Ко се не ухвати у њено коло тај је квариигра, цјепидлака, намћор у сукобу с реалношћу, лудак, сличан оном цару из кинеске приче кога су поданици прогласили лудим, пошто су сами полудјели, напивши се воде из њиховог затрованог бунара, па је и он морао да уради исто како би се опаметио.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: