Орање, орао и свиња

Пише: Максим Драшковић

Орање је животно морање,
њива родна животворног жита,
а жито је сјеме племенито.
Орач класје свога жита брани
и свог рода покољења храни,
био онај или био овај –
сваки оре да сачува дворе.

Онај што је друмове орао,
постао је и био орао,
а и биће док зора освиће.
Орао је своја родна поља,
а никако цареве друмове,
тријебио губу из торине,
да „доћера цара до дувара“.
Нит је вазал, нити митски јунак,
већ по свему јунак легендарни,
српског рода витез благодарни

Овај што је данас на мегдану,
храбро стаде роду у одбрану,
све што више он душмана има,
то вијенац славе више прима.
Оно што је за неке орање,
његово је славно војевање.
Откако се свијетом корача,
неко оре, неко је дрљача,
оро оре, а дрљача влачи,
недостижни за њу су орачи.
Орлу стоји да друмове оре
и да лети на високе горе,
свињи да се у брлогу брља
и за пуним коритом да срља.
„Оро гњездо врх тимора вије“,
свиња њушком по брлогу рије.
Неко јесте „српска перјаница“,
а неко је „турска придворица“.
Тако наше епске пјесме кажу,
право зборе и никад не лажу.
Из једне је благослов остао:
„Куме Марко, бог ти помогао…“
А у другој владика Данило,
својом клетвом вјечности угоди:
„Бог вас клео, погани изроди!“

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: