Осам деценија Комнена Бећировића

Уз име Комнен Бећировић није потребан ниједан атрибут. Дело му није дало да остане тајан. Сви Срби и Французи у култури знају га по делу. Поузданијег и лепшег познанства нема.

Од Средњег века, у двадесети и двадесет први век; из дивљине његових Љевишта, са обале Мораче, усред цивилизације у Париз, на обали Сене; из домаћег, патријархалног, племенског друштва, у туђе, савремено, грађанско друштво; од чобанчића, испод извора, до саговорника великих књижевника и мислилаца који су му постали животни сапутници; од љевишке колибе, до париске Краљевске палате; од камене плоче коју је углачала Морача, до компјутера; од кањона Мораче, до кањона Колорада; од ходочасника, у дјетињству, у острошку светињу, до ходочасника, у зрело доба, по многим српским светињама; од јеке гусала и звука чобанске свирале, до хармонија Моцарта, Шуберта, Рахмањинова… – пут је Господњи којим је умно и господствено ходио овај српски бард.

Верни син својих морачких гора, у којима је схватио да је, како вели, становник васионе; преосвештеник, већ скоро пола века, ловћенског олтара, о коме је велику причу и лик његовог ктитора пронио широм света; човек који, попут митског јунака, већ више од четврт века одврће потоп од Мораче ради спаса њене природне и цивилизацијске баштине те тајанства метафизичке осећајности; човек који је на бранику српског Јерусалима сочинио својеврсну косовску епопеју у виду његове Косовске трилогије; човек захваљујући коме су први пут српске гусле зајечалe на Сорбони; човек који је деценијама проповедао правду и истину о српском народу бранећи га од безбројних безаконика, клеветника и злотвора под плаштом хуманизма, о чему свједоче многи његови текстови који чекају да буду сложени у књигу коју је аутор, с разлогом, већ насловио Борба с аждајом.

Ето такав је, укратко, животни пут Комнена Бећировића с којим смо разговорали поводом његових осамдесет година које је напунио 5. априла ове године, на радост његових ближњих, пријатеља и поштовалаца. Мало је затрајало, али је нашем саговорнику требало и посла и времена да се за тако дуг и пун живот искаже. Уосталом, тек смо на почетку његовог јубилеја.

Многаја и благаја лета слављенику.

Комнене Бећировићу, кад погледате на пређени пут иза себе за протеклих осамдесет лета, каква вас обузимају осећања?

Осјећања благодарности према Господу Богу и Светом Василију Острошком у чијем сам осијању на свијет настао, да сам могао превалити, прегрмјети толике године, проћи кроз разне опасности још у дјетињству у суровим условима живота, затим кроз многа искушења, кроз буре и ломове, личне, националне и свјетске. И да сам још у животу, и то не баш у рђаву, док многих мојих вршњака, као и млађих од мене, више нема.

Понекад ми се чини да сам превалио, не деценије, него вјекове, с обзиром да сам рођен и одрастао у исконској природи, у једном племенском и патријархалном друштву, тако да сам, уствари, доспио из Средњег вијека у двадесети вијек. Из Љевишта, једног од најзабаченијих црногорских села испод извора и са обале Мораче, до Париза, велике свјетске метрополе, на обали Сене. Чини ми се да имам не осамдесет, него стотине година.

Помислите да је у мом дјетињству и дјечаштву у Морачи још прилично народа живјело у брвнарама, колибама и савардацима. А богме и у пећинама у којима би недјељама живјели неки чобани спуштајући се у дубоку јесен са својим стадима ка селу, како их велики снијег не би затекао у планини. А једне ноћи се моме извањем ђеду Периши у пећини утворила ђаволица коју је ударио разгорјелим угарком по лицу, што је она рекла једном старцу у селу коме се касније привиђела и који је питао што је таква. Такође је мој брат од стрица, Мирко, излазећи на слани из исте пећине, полетио низ литицу да би га једва, свог изломљеног, у гори нашли. Знам кад су га нанијели на носилима направљеним на лицу мјеста.

Није било путева нити икаквог превоза, него се све преносило на себи или на коњима планинским стазама. Није било струје, него су се користиле лампе петролејке или свијеће од правог пчелињег воска, а не, као данас, од парафина. Није било часовника, него се управљало по сунцу и звијездама, по Влашићима или по звијезди Даници или, пак, по оглашавању пијетлова који су служили као будилници најављујући зору. Мајка ми је причала да сам рођен баш у пијевце на Цвијети тог 5 априла 1936. Жене су се порађале саме, или уз помоћ једне другој. А кад би нека умрла на порођају, онда би бебу, ако би преживјела, задојила нека друга млада жена из села која је већ имала своје чедо на прсима. Нажалост, дјеца су прилично умирала због неуслова и пошто се до касно није знало за вакцинацију.

Није било љекара него се прибјегавало љековитим травама и, наравно, молитвама или пак враџбинама, рецимо заварчивању кад би некога ујела змија. Или, кад би неко сломио ногу или руку, био би лијечен на лицу мјеста од стране неког сељака који је умио да намјешта лом и длажи кости уз двије дрвене дашчице, зване управо длаге. А тешки болесници, који се нијесу могли држати на коњу, преношени су на носилима бар по пет-шест сати хода од Мораче до Колашина или до Никшића. Међутим, пошто се живјело у исконској здравој природи, није било опаких болести, на примјер рака, које харају у савременом свијету.

Није било друге хране сем оне што је земља давала, најчешће кукуруза, ражи и јечма, нешто пшенице, доста поврћа и, наравно, млијечних и меснатих производа од стоке која се увелико држала. Планине су одјекивале од блеке великих стада оваца и јагањаца, нарочито кад се ова, одлучена преко дана, припуште, послије муже у заранке, мајкама. Није било друге одјеће, капута, гаћа, џемпера, капе, завијуше, кабанице, сем од овчје вуне, нити друге обуће, сем вунених чарапа и опанака од волујске коже. Додуше, имало се нешто танке куповне робе при тијелу, као и за свечане прилике од изласка, како се говорило. Неки старији људи имали су црногорско одијело које су ријетко облачили јер су га чували за укопа.

Суровe условe живота огромно је погоршавао братоубилачки рат који су комунисти отворили како би примиjенили теорије Маркса и Енгелса о диктатури пролетаријата у једном патријархалном друштву. Сјећам се кад једног кишног јутра раног прољећа донијеше у кућу момка свог у крви од ране коју је добио у близини, у борби измеђе партизана и четника. Колико сличних успомена! На примјер, кад једном комунисти сведоше дванаест Горњоморачана, све у један коноп повезаних, у Манастир морачки и побише као фамозне народне непријатеље, сем једнога који им је утекао. Оставивли су њихова тијела као плијен звјеровима и грабљивицама. Но то је дуга и страшна прича.

Поред материјалних одлика живота средине у којој сте поникли и које сте управо сликовито евоцирали, постајао је свакако и духовни живот.

Наравно да је постајао и то врло богат. Као вјековима до тада, живјело се у вјери, славиле су се славе, светковали годети, настављали обичаји. Скоро да није било књига, сем понека збирка пјесама, звана пјесмарица, као ни прибора за писање, чак у први мах ни школских табљица, тако да сам прва слова, по завршетку рата кад сам имао скоро десетак година, учио пишући оштрим пиљком по каменој плочи коју је пијеском углачала Морача. Само тај детаљ довољно говори о временском путу који сам превалио од те плоче на којој сам се описмењавао па до компјутера којим сам има петнаестак година научио да се служим захваљујући сину и ћерки.

Настављала се усмена традиција тим више што је пуно више народа било неписмено. Тако је мајка Милена, иако није знала ни да пише ни да чита, знала безброј предања, прича и пјесама које ми је, од најранијег дјетињства, казивала да ме забави и разговори. Говорила је да је имала бар два разреда школе да би пјесник у држави била. А имали смо у породици и пјесника у личности мога пуно старијег брата, по другом пасу, Радована Бећировића Требјешког, који је тада стасавао у националног барда, опјевавши, осим неких знаменитих догађаја на простору Црне Горе и Херцеговине, као Мојковачку битку, а неке је својим талентом учинио знаменитим, и погибију краља Александра 1934. у Марсеју и сочинивши своју верзију Косовске битке.

Поред прича и пјесама о Косову, о Немањићима, о Марку Краљевићу и тако даље, ту је била и велика прича, права епопеја о мојим прецима ускоцима који су, и с очеве и с мајчине стране, крајем XVIII-ог вијека, из Херцеговине убјегли од турског зулума у Горњу Морачу, праву природну тврђаву, да одатле деценијама, са другим ускоцима, војују и хајдукују против Турака. Иначе један од првих ускока у Морачу, тврду качаницу, био је ваш славни земљак Бајо Пивљанин (Николић) у XVII-ом вијеку, а чије је јунаштво и жртву на гори Вртијељци опјевао Његош у Горском Вијенцу. Војевање морачких хајдука изазвало je два велика турска похода на Морачу, 1795. и 1820. који су се завршили турским погибијама тако да је остала ријеч:

Заклели се Турци на погачу да не војште више на Морачу.

Иначе о овим биткама настале су на лицу мјеста епске пјесме које је Његош унио у своје Огледало српско, а Вук Караџић у своје збирке, као ону о Вуку Лопушини Требјешком, морачком Ахилу, погинулом 1793. на Лоли планини, гдје му се налази гроб, испод виса Пандурице, са кога се у недоглед виде све планине, чак и Ловћен у ведрим чистим јутрима, док је далеки Дурмитор као на длану. Разумије се да су се те пјесме, као и многе друге, пјевале уз гусле које су напајале душу: једина музика, уз чобанску фрулу и пјесму и, наравно, што се мене тиче, уз пој Мораче, шум вода и вјетрова, јеку олуја, проламање громова, пјесму птица, кликтај орлова испод сјајних азурних небеса. Ту је и громогласно лелекање људи те кукање и тужење жена, понајвише ојађених мајки и сестара над погинулим или преминулима. Требаће да прођу неколике деценије па да чујем прве звуке Моцарта, Шуберта, Бетовена, Вивалдија, Фореа, Рахмањинова и других који ће ми, као и велики писци и умјетници, постати животни сапутници.

Додајем да су у том исконском свијету веома много значили снови. Знам случајеве гдје се није могло разминути, а да се снови неминовно не остваре, као што се то, уосталом, и мени дешавало кроза живот. Има на ту тему изванредна књига мога земљака и саборца, великог новинара и публицисте Буда Симоновића Ископање Кића Јасеновца, изашла прије неку годину у Подгорици.

У ствари, остали сте верни син ваших морачких гора, упркос вашем мучном детињству и вашем дугом странствовању.

Тако је, заиста сам прошао кроз муке, невоље и опасности у дјетињству. На примјер, једном ме замало није ујела змија на извору на који сам ишао по жарком љетњем дану да донесем воде оцу док је косио; други пут ме ударио коњ објема задњим копитама у груди, а мало је требало па да ме удари у главу; трећи пут сам, чувајући јагњад, био нашао бомбу талијанку, заосталу из рата у једној пећини, која, срећом, није експлодирала у рукама, као што се то често послије рата дешавало; четврти пут сам пао с једне стијене, високе неколика метра, са великим каменом који је био на врху и који ме повукао за собом расјекавши, скоро пресјекавши ми десну шаку коју су ми лијечили стављајући со и дуван на рану, затим привијајући меки сир и мелем од трава. А често су око мене сијевале и падале муње.

Томе треба додати и страхоте које су чинили комунисти убијајући највиђеније људе по нашем и другим племенима, често им ломећи руке и ноге, разбијајући им главе маљевима и ћускијама и бацајући лешеве, а понекад и живе људе у јаме безднанице, као што су то чиниле хрватске усташе по Крајини, Лики и Херцеговини. Све је то, у јеку тих страхота, опјевао, безпризивно осудивши злочине, бард Требјешки у својој поеми Ђаво у Црној Гори. Ђаво је, уствари, био Моша Пијаде који је, као Брозов делегат за Црну Гору, са Жабљака дириговао крвавом оргијом. Истовремено је настала и друга Радованова поема, са рјечитим насловом Мошиних подвига, Јаме у Црној Гори, па је због свега тога био осуђен на смрт и да сам заврши у некој од бројних јама, али је остао жив, како је говорио, по неком Провиђењу.

Но ипак, када сам се из мога горског, мукотрпног завичаја винуо у свијет, све је вријеме стало да просијава, будила се носталгија, тим више што нијесам човјек злопамтило, те се тако задржало углавном само оно најљепше, поготово што се тиче природе. Што не значи да се није враћало и оно друго, заосталост и грубост, оскудице и прехладе са невременима, са потопским јесењим кишама кад Морача устане и бије уз брда у брдо и кад планине остану недјељама у облацима и маглама, са суровим сњеговитим зимама кад лете урвови низ Љевишке стране, али све то узимам као саставни дио моје морачке судбине.

У ствари, остао сам цио вијек човјек исконске природе и епске средине, што иде једно с другим. И данас, особито љети кад боравим у Морачи, будим се с птицама небеским и устајем кад зора заруди кад заруди а затим се запали небо на истоку. Гледам како прво сунце позлаћује врхове, затим како силази низ врлети и стрмине простирући свој златни вео по шумама, и дочекујем, попут вјерника старих Сунчевих религија, његово рађање, као неког божанства, иза Високих Градишта. Било би ме гријех и срамота да ме сунце затекне спавајући. Једном сам записао:

Има л’ љепше на свијету ишта,
Но кад гране сунце са Градишта
И свјетлошћу испуни Љевишта.

Онда наступа његов ход током многих сати у великом луку про небеса док не нагне раскошном смирају иза врхова на сјеверозападу и посљедња свјетлост му се стане пети уз врлети иза којих је истекло. Данте је говорио о сунцу као о једино достојном оличењу Бога у свемиру, а такође и Свети Фрањо Асишки који је у њему видио метафору Свевишњег и називао га брат сунце, fratello sole. Исто тако ноћу, тим прије што сам се донекле упутио у астрономију, гледам истицање сјаних звијезда које се, као ватре, пале на врхунцима те божанствени рој и ход сазвежђа. Сва свијетла кола у простору, како вели Његош. Устајем по ноћи да видим призор небеса, колико су вечерња сазвежђа превалила небом, а која су изашла те колико је Млечни пут од почетка ноћи промијенио свој положај у свемиру. У ствари, у Морачи сам схватио да сам, и тако се осјећам, становник васионе. Чак сам узео, као електронску адресу, име најљепшег сазвежђа на небесима, божанског ловца Ориона који по читаве дуге зимске ноћи плови небесима.

И заиста, кад сам, прије тридесетак година, започео да градим нову кућу поред старе требјешке куле коју је сaградио прађед Раде крајем XIX-ог вијека, а која великим дијелом припада рођацима, многи су се чудили што је не градим у Подгорици, већ у врлетима и бобијама, ја сам им, донекле у шали, одговарао да то чиним за своје односе с васионом. Такође мислим да у тим феноменима и призорима вјечности природе тражим и налазим себе далекога, јер све се промијенило за прохујалих осамдесет година, покољења су прошла, а они су ту као када сам се међу њима на свијет пробудио и стао да га спознајем. Што ме, донекле, успокојава у моме трајању, дајући ми илузију сопствене вјечности, иако смо само тренутак у вјечности.

С друге стране, величанствена морачка природа има на мене један врло конкретни ефекат, будући да дјелује исцјељујуће и очишћујуће од зла свијета које бијесни посвуда на планети, о чему у градовима не престају да нас засипљу медији у свако доба дана и ноћи. А дјелује утјешно и разгаљујуће од лоших снова и расположења и томе слично. Да не говоримо о чистом ваздуху, тишини, изворској води, еколошкој храни, кретању, будући да сам у Морачи скоро по цио дан на ногама.

Да ли вас походе сећања на то далеко вријеме?

Походе, и те како! На примјер, понајвише ми долази, скоро ми се намеће једно мјесто звано Артан до, уствари прилично пространа зараван, на висини од око 1000 метара, преко које се Љевишке стране спуштају ка доњем дијелу села и ријеци. Ту нам је било једно имање, са колибом, која је имала собицу окренуту к истоку, тако да би је испунило прво сунце, и гдје смо боравили спрољећа, прије издига на планину и сјесени по здигу с планине. Одатле се отвара поглед на околне стране, врлети и висове: прво, наспрам сјевероистока, преко храстових шума на хридинасти Врмац, окићен боровима, затим на Греде и Градишта на истоку. У исти мах пуца бескрајни видик право ка југоистоку, све до Комова, на граници Албаније, те ближе на букову прашуму Дебелу гору која се од зелених пољана пење јужно до Боровог врха, иза кога је Поцки врх, а која огољела и уснула зими изгледа још тајанственије. Даље се на југу уздиже огромна пирамида, звана Стожац, настала кроз вјечност, затим Зворник и Орловача, пребивалиштe орлова, Чуке камене, Ђед и Бијела точила испод њега па на западу Каблова ластва, Сумор и Зубца, што чине полукруг око велике удолине из глечерског доба, зване Врагодо, одакле извире Морача. Планински вијенац се наставља Шљеменом, Коњевачом, Лијевном, Развршјем, Љевишким странама и веома врлетном Колијевком, која се тако зове јер је једној жени, док је туда чувала овце, одлетјела колијевка с дјететом, а биће да се и она за њим бацила.

Ето у каквом сам амбијенту проживио прво прољеће свога живота, а затим многа прољећа и јесени, прије но што сам се у свијет отиснуо. Но, пошто се овај наш разговор претвара у неку врсту исповијести с моје стране, додао бих још да се ту на Артан долу десила и једна велика несрећа. Наиме ту је једног априлског дана 1934, дакле на двије године прије мог настанка, нагло умро мој брат Вељко од дванаест година, а изгледао је, како су ми причали, као да је имао неколико више. Био је ђак у Колашину па је за вријеме распуста, пјешачећи неколико сати до Љевишта, пио знојав хладне воде на изворима, што га је изгледа покосило. Непреболну рану који су моји родитељи носили читавог живота. Увијек кад би га мајка тужним гласом поменула, додавала би: „Анђели му с душом”. Док га отац, стари ратник са Скадра, Брегалнице и Мојковца, а послије сужањ у аустријским логорима па једно вријеме и у њемачким, никад није помињао, само би, ако би неко други то учинио, ћутао гледајући преда се једва се суздржавајући да не пусти сузу.

Да ли још постоји ваша колиба?

Одавно је моју сунчану колибу, иако сам је једно вријеме бранио, освојила вегетација, посебно пузавица звана ламутина, мада се кров још дјелимично држи, а на огњишту, гдје је мајка пекла хљеб, варила варенику и спремала нам оброке, израстао је већ три-четири метра висок јавор од кога се, да подсјетим, праве гусле. Што ме донекле тјеши, као и помисао да су многи двори, краљевске и царске палате, кроз историју доживјели сличну судбину. Но, свеједно, жао ми је.

Поред колибе сам, као дијете, посадио два орахова омладка изникла из распуклих љуспи, који су током деценија док су ме таласи живота носили по свијету, расли и израсли у огромно дрвеће дајући ми сваки пут кад их обиђем представу о прохујалом времену. Они данас надкриљују простор на почетку велике њиве која нас је хранила. Ти су ме ораси, током многих жарких љета кад сам се пео на висине мога дјетињства и моје младости, примали у свој хлад, док су ме у раскошним јесенима даривали њиховим плодом. Касније сам садио борове у Хиландару, чемпресе у Острогу, кедрове у манастиру Морачи…

Такође сам подњивио парк око нове куле на Требјешкој главици, посбено један хималајски кедар, с којим имам више среће него што је имао Шатобријан са својим либанским кедровима на имању La Vallée aux Loups, Вучја долина близу Париза, јер он није, као што се надао, дочекао под њима своје старе дане, као што сам ја, ево, дочекао своје под мојим кедром и липама у близини. Иначе сам ходочастио на Шатобријанов гроб на острву Гран Бе наспрам родног му града Сен-Малоа, гдје почива по својој посљедњој жељи, као што је Његош слично почивао на Ловћену, на што су неки аутори указивали. И сам о томе имам путопис Прах пјесника у окриљу океана, као што је Његошев прах пребивао у окриљу планина, прије но што га је Броз, звани Тито, са својим црногорским сатрапима, заточио у Мештровићеву апсану. Наставио сам ходочашће даље океаном до на острво Гернези гдје је Виктор Иго провео многе године свога изгнанства у саобраћању са стихијом по чијој је мјери био његов геније.

Него вратимо се на Артан до који није само географски већ и историјски изузетно мјесто, будући да су у близини погинули сердар Мркоје Мијушковић и барјактар Шуша Маговчевић у великом боју на Морачи августа 1820. Био их је послао с војском, Пјешивцима и Брђанима, владика Петар I у помоћ Морачанима да одбију велику турску ордију од дванест хиљада људи која је, под командом босанског Џелалудин паше била најездила да покори непокорну Морачу. Гроб им се налази обиљежен спомен плочом у подножју једног огромног вала који је у некој далекој катаклизми слетио из Страна и ту се зауставио. Каква природа, такви у њој догађаји и судбине људске. Без сумње да нико на свијету, осим египатских фараона, нема тако огроман споменик као што имају Мркоје сердар и Шуша барјактар о којима сам слушао откад сам себи дошао. Тако сам се од најраније доби, осим морачким природним чудесима, напајао истовремено морачким предањима.

Постаје јасније, из свега што сте рекли, ваша борба за спас Мораче коју водите већ деценијама. У ствари, ви настављате борбу ваших предака.

Јесте, али с том разликом што су се они борили против зла туђинскога, а ја се борим против зла домаћега, што је много теже. Дао сам питању Мораче европске размере, ако не и свјетске, укључивши у њену одбрану и највећег еколога нашег времена, филозофа природе, хуманисту Франца Вебера. Често се сјећам његових одушевљених ријечи, док смо, априла 1989, са групом новинара из разних европских медија, ишли уз кањон Мораче: „Морача је катедрала вјечности!” А затим, пред призором Мораче, надошле од топљења сњегова, ваљајући своје бијело зелене таласе: „Морача је Бетовенова симфонија!” Морачу смо довели на врата Унеска, али црногорски властодржци, све исти већ четврт вијека, неће да је кандидују за упис у свјетску баштину под заштитом Унеска, него очајнички траже инвеститоре по свијету како би је потопили! Уз то настоје, што је врхунац, да се лажна косоварска држава коју су међу првима признали, прими у Унеско, а тиме и споменици српске цивилизације на Косову прогласе као баштина тог чудовишног Нато недоношчета од државе!

Иначе сам објавио три књиге о Морачи, једну на француском L’éternité menacée da la Moratcha, Угрожена вјечност Мораче (1997), велики зборникОдбрана Мораче од потопа (2002) и поему Авет потопа над Морачом (2010). Све три су доступне, са опсежним радом Морача у очима европских аутора, на српском и француском, на мојој Страници на сајту http://www.tvorac-grada.com, који води мој пријатељ пјесник Ненад Живковић.

Објасните нам, док смо још у Морачи, порекло вашег презимена, јер делује, донекле, чудно да постоји муслиманско презиме у Морачи, српској крајини.

И ту се отвара дуга прича. Постојало је велико херцеговачко братство Требјешани које је имало бројне породице, настањено у подножју брда Требјесе поред града Оногошта, касније Никшића. Дигли су се на устанак први пут у вријеме Руско-турског рата 1711. кад је цар Петар Велики позвао балканске хришћане на борбу за ослобођење. Нажалост, како је цар изгубио битку на Пруту, Требјешани су морали да оставе своја огњишта и иселе се у Брда, а њихова постојбина је била разорена. Ипак су се вратили после четрдесет година и обновили своје домове, али су се опет дигли на устанак на позив царице Катарине, у вријеме Другог руско-турског рата 1789-1792. кад је руска војска, под командом Суворова, побједоносно марширале на Цариград. Но већ је тада Запад тресло антируско проклетство, као што то данас чини у још већим размјерама, па је Енглеска запријетила ратом послаавши ратне бродове у Фински залив да бомбардују Петроград те је склопљен мир неповољан по Русију у Јашију 1792.

Требјешанима је, преко посредника грофа Марка Ивелића из Дубровника, било обећано да ће их, ако ствари крену лоше, Русија примити, али се то није могло лакo извести те су Требјешани морали да опет, овога пута коначно, напусте своја огњишта и да траже уточиште у врлетној Горњој Морачи, правој природној тврђави. Управо те 1792 године ту се, преко кршних Пипера и Роваца, доселило њих тридесет седам-осам породица, запосјевши имање колашинског бега Сијамина у Љевиштима и настанивши се на њему. Тек 1805. извјестан број њих, око стотинак душа, на челу са Малишом сердаром могао се одселити у Русију, населивши се у области Одесе, гдје су добили посједе и племство од цара Александра. Један од њихових потомака, официр Иван Драгићевић, оставио је чувену хронику Казивањe старих Требјешана, изашлу 1842. у Београду. Други су се одселили у Србију, а једни у оближње Ускоке, док су моји преци остали у Морачи. И веома сам им захвалан што су ми оставили у наслеђе тако величанствену, иако патну постојбину, али орловска судбина има своју цијену. Чини ми се да без Мораче и њених чудеса, не бих имао чега да се сјећам. Иначе о нашем требјешком братству постоји обимна књига Требјешани мога рођака Николе Вујачића која је изашла 2013. у Никшићу.

Но још док се било под Требјесом, гдје се мој чукунђед Јездимир звани Бећир родио и одрастао, једног дана, док је ишао с оцем, сретне их неки турски бег и, како је Јездимир био виђен младић, пита бег оца како му је име. Овај је мало поћутао не могавши да каже право име, јер су Турци својевремено били на вјеру домамили у Требиње и погубили њиховог претка требјешког кнеза Јездимира са још једанаест требјешких првака и бацили им тијела у ријеку Требишњицу, па да не би испало да потомци, хотећи да овјековјече име злочиначки умореног претка, тиме изазивају Турке, отац је одговорио: „Бећир, а да како, беже”. На што је овај узвратио: „Аферим влаше!”

Међутим, по сеоби у Морачи, Јездимир-Бећир је с осталим ускоцима четовао по планинама, али су га једног дана, док је сa својим другом Малишом Томовићем, ускоком из Голије, ишао у Бјелопавлиће да донесе вина и ракије за Лучиндан, требјешку славу, Турци убили, негдје око 1820, из засједе у планини Лукавици, одсјекли им главе и однијели да их истакну на бедем никшићки. Послије је Бећиров син Раде, када је имао само петнаест година, покупио чету друга и дочекао у планини Ивици очевог убицу Фазли бега, посјекао га и донио му главу у Љевишта гдје је на коцу окапала. А како си ти догађаји ушли у Морачку епопеју, послије није могло да се мијења па је тако наше презиме остало. О свему томе има у мом опсежном раду Казивање о извору и догађајима око извора Мораче, који је објавио мој велики пријатељ, већ одавно покојни Драгиша Витошевић у свом часопису Расковник 1982.

Имате сличан случај и нашег великог пјесника и мог пријатеља Матије Бећковића из породице Драшковића из Морачи, сусједних Роваца, у која турска нога није никад крочила. Његов директни предак, у двобоју са неким осионим Турчином Бећком, кога је погубио, добио тај надимак.

Реците нам како се одвијала та ваша животна пустоловина са обале Мораче до обале Сене, где сте провели велики део живота.

Још од рана имао сам у себи велико надахнуће да што више научим и видим свијета, да се бавим великим стварима, и да се истовремено извадим из сурове средине коју сам мало прије покушао да дочарам. Од покојног брата био је остао атлас који сам, тек што сам научио да читам, листао и тако као путовао по разним земљама и континентима. Знао сам боље географију од нашег учитеља. А једном сам, у својој знатижељи за свијетом, питао свога тетка, старог Драгишу Мештера, још увијек праву људску горопад, иако већ у осамдесетим, док сам једне зиме с њиме чувао краве у Шумама, гдје су бршћеле суво храстово лишће, да ми каже какве су куће у Навијорку, како се код нас говорило за Њујорк, пошто је био на раду у Америци. Он ми је показао руком велике висовe Сумора и Зубаца изнад Врагодoла, рекавши: „Ено онаке, као они кликови, дијете”.

Tридесетак година касније, обрео сам се на врху највишег њујоршког облакодера, Empire State Building, о чему пишем у својој великој репортажиС пута по Сједињеним Америчким Државама, објављеној у Нину 1968. У истом путопису, пошто сам наставио до Далеког Запада, посветио сам странице Зидинама вјечности и Бесмртном дрвећу, односно Великом Кањону Колорада и хиљадугодишњим шумама секвоја на сјеверу Калифорније. Путовање којим ме је, између осталог, даровала моја прва супруга, већ скоро три и по деценије покојна Патриција, родом из Санта Барбаре, са обале океана.

Дакле, од кањона Мораче до кањона Колорада, од морачких до калифорнијских шума…

Управо тако, као што сам, десетак година касније, писао у поеми Пут на извор Мораче:

Ишао сам до крајњег Запада
У Велики кањон Колорада,
Што је једно од свјетских чудеса,
Али ништа к’о родна небеса
Не напаја душу нит потреса.

Стога наставимо евокацију мога дјетињства тим прије што је дијете отац човјека, како вели Фројд. Дакле, као мали, чувао, затим, као дјечак, косио ливаде, окопавао кукуруз и такмио лист у шуми, помажући оцу, али нијесам могао замислити такав живот, што су моји родитељи сасвим схватили. У школи сам настојао да будем одличан ђак, одушевљавајући се у гимназији у Никшићу под Требјесом француском књижевншћу. Томе је допринијела и наша млада, лијепа професорица француског језика Милева Тапушковић која ми је давала прве књиге на француском. Још чувам, као реликвију, Русоову књижицу Les Rêveries du promeneur solitaire, Сањарења усамљеног шетача, што сам и сам био у мојим планинама. Неколика десетљећа касније нашао сам се на географском простору Русоових сањарења, на Острву Сен-Пјер у Бијенском језеру у Швајцарској, али више не као самотни шетач, већ у пратњи једне виле.

Тако сам, за вријеме распуста преко љета, учио напамет на Лоли планини, гдје смо издизали, безбројне стихове Расина, Игоа, Ламартина, Бодлера, Рембоа, Валерија који су ми постали животни сапутници. Али сам, узимљући их из библиотеке, читао и романе Балзака, Стендала, Анатола Франса и друге. У исти мах сам се заносио руском књижевношћу, читајући Пушкина, Љермонтова, Александра Херцена, али и Горког који нам је онда био у програму. Толстој и Достојевски ће доћи касније.

Откривали сте тиме један сасвим други свет него што је био ваш.

Управо тако, или, како ће ми то Малро рећи током нашег разговора пуно година касније, откриће, да не кажем откровење друге цивилизације него што је сопствена, што је за њега била Азија. Дакле, своје бављење француском литературом сам наставио на Философском факултету у Београду на који сам се уписао 1956, изабравши свјетску књижевност као први, а француску као други предмет мојих студија. Дипломирао сам 1960, добивши, на препоруку мојих професора Драгана Недељковића и Рашка Димитријевића, стипендију од француске владе за пост-дипломске студије на Европском Универзитетском центру у Нансију. По успјешном завршетку магистарских студија, понуђено ми је мјесто предавача српско-хрватског језика и књижевности на Словенској катедри, које сам прихватио и на коме сам остао двије године да би ме, упркос успјешном раду, из Комисије за културне везе с иностранством из Београда, отјерали јер наводно нијесам имао њихову сагласност за то мјесто.

Међутим, пошто сам се, у љето 1963. вратио у Београд, позивала ме и прогонила Удба, тражећи од мене да им причам, уствари да шпијам с ким сам био, кога сам виђао и шта се причало, што сам одбио. Једном приликом су ми направили и замку те замало нијесам завршио у подруму хотела Балкан да ме нијесу спасили два моја Морачанина: мој велики брат и саговорник цијелог живота, књижевник Јован Дујовић, од прошле године покојни, и господин Меденица, кога отада нијесам никада више видио па му се, нажалост, имена не сјећам. Наравно да сам, након тога, одлучио да се, како тако, вратим у Француску, само је требало добити пасош.

Како сте то успели?

Помогао ми је пјесник Ристо Тошовић који је тада био уредник Нина, у коме сам већ био почео да пишем. Уз то Ристо је био првоборац и посланик па је тим више уважено његово заузимање за мене. А већ, кад сам се нашао у Француској, прорадиле су везе које сам био успоставио. Уствари, како сам за двије године проведене на Факултету у Нансију, био почео да спремам докторску тезу на тему француске књижевности из доба Покрета отпора, ступио сам, на препоруку мога директора тезе, професора Жана Гомијеа, у везу са двојицом врло угледних аутора који су, као оснивачи и уредници часописа, играли важну улогу у књижевности током рата. Први је био Роже Кајоа, философ, прави пјесник природе у духу Лукреција и Валерија, који је тада био директор Литерарне секције у Унеску, и који ме увео у издавачку кућу Галимар, као лектора за југословенску књижевност; други, Макс-Пол Фуше, пјесник и есејиста, тада права медијска звијезда на телевизији, као књижевни критичар и аутор велике серије емисија из области умјетности, Terre des arts. С њиме сам се зближио утолико више што сам био одушевљени гледалац његових емисија у Студентском дому у Нансију. Уствари, он ме увео у књижевне кругове Париза, препоручивши ме, на примјер, код пјесника Жака Превера и код Луја Арагона који је у доба Покрета отпора израстао у националног пјесника, те код философа Жан-Пол Сартра, који је тада био на врхунцу славе. Отпочео сам навелико са тим и другим ауторима, као што је нобеловац Франсоа Моријак и, касније, Андре Малро, серију разговора за недјељник Нин, који су били веома добро прихваћени и такорећи промовисали ме у јавности.

Како сте се снашли у тим сусретима?

Утолико боље што сам познавао класике који су ме, у ствари, довели у Француску, гдје сам имао срећу да сретнем живе класике, као Моријака, Малроа, Сартра, Арагона… Тако ми је, рецимо, Луј Арагон, посвећујући ми своју обимну антологију Игоовог пјесништва, под насловом Avez-vous lu Victor Hugo? Јесте ли читали Виктора Игоа?, питање упућено омаловажаоцима пјесника Легенде вјекова, написао: Комнену Бећировићу коме се то питање не поставља, Луј Арагон. Ту је била и његова остарела муза Елза Триоле, такође списатељка, коју сам, као Балканац, донекле био у разговору занемарио, што ми је мало замјерила. Ипак сам успио да се брзо искупим тако да ме је неколика мјесеца касније, приликом промоције свога романа L’âme, Душа, одмах препознала и срдачно ми посветила књигу написавши: овај интервју. Била је Рускиња, сестра чувене Љиље Брик, љубавнице Мајаковскога па је тако донекле утицала на Арагоново комунистичко ангажовање. Срећом, он је био много већи пјесник но комуниста. Од прије неколико година често пролазим Тргом Луја Арагона, који се налази на почетку Острва Светог Луја, гдје се спајају два рукавца Сене, куда наилазим идући у парк иза Богородичине цркве, пошто станујем у близини.

Разговор са Сартром, пак, у његовом малом, од цигарета задимљеном студију на булевару Распај, био је прави ватромет: тек што бих отпочињао моја питања или примједбе, он би већ на њих реаговао настављајући моју мисао, тако да ми је, захваливши ми на посјети, написсо у посвети свогаБића и ништавила да смо имали веома занимљив разговор. Иначе, колико природа није била издашна према њему што се тиче физичког изгледа, пошто је био мали, нечемуран, разрок, толико је била надомјестила и наградила га великим духом.

А што се тиче сусрета са Моријаком, како сам онда био још са факултета у Хомеру и Лукрецију, затим у Русоу, Валерију и Кајои, осмјелио сам се да га питам, будући да је био велики вјерник, како се може стално живјети на кољенима у очекивању неке награде или казне. Он је донекле био зачуђен, али се брзо прибрао па ми је мирно одговорио да пада на кољена када за то осјети потребу и да је његово очекивање од вјере нешто сасвим друкчије. Но имао сам осјећање да му је, као великом полемичару, моје питање ипак донекле годило, јер се вјероватно нико никад није усудио, осим мене Морачанина, да га тако нешто пита. Уосталом, кад сам му послао Нин са објављеним разговором, захвалио ми је с најљепшим сјећањем на наш сусрет и изразом дубоке симпатије. Наш разговор објављен је поводом стогодишњице Моријаковог рођења на читавој страни Монда од 13-14. октобра 1985.

Понајвише је познат ваш сусрет са Малроом.

Јесте, већ самим тим што је био снимљен и емитован неколика пута на телевизији и радију, поред тога што је био објављен на српском и француском. Малро је био, међу свим ауторима с којима сам разговарао, онај коме сам се највише дивио, будући да су ме већ сами наслови неких његових књигама, као Људска судбина, Гласови тишине, Метаморфозе богова, одушевили. Имао сам част и срећу да ме, на основу предходно достављених му питања, изабре за саговорника између седам-осам југословенских новинара који су му такође били упутили своја питања. Примајући ме 5. сунчаног маја 1969. у Краљевској палати, гдје се налазило Министарство културе, на чијем је челу у Де Головој влади био већ десет година, рекао ми је да су моја питања врло високог нивоа и да се чак за одговоре на нека од њих припремао, на што сам остао веома поносан и до дана данашњега.

Али ту се прича са Малроом не завршава, будући да сам четрдесет година касније, 9. фебруара 2009, дошавши на симпозијум Андре Малро и Азија у палати Гијме на Трокадеру, имао изненађење да чујем предсједавајућег професора Клода Травија како најављује отварајући скуп, да је тако насловљен по изјавама који је Малро дао на ту тему једном југословенском новинару 5. маја 1969, наводећи неколико минута шта га је новинар питао, а шта му је Малро одговарао. А тај новинар је био у амфитеатру међу бројном публиком и наравно да се први јавио за ријеч, обзнанивши да је он тај Малроов саговорник од прије четрдесет година и, подигавши увис своју књигу André Malraux ou la grandeur humaine, Андре Малро или људска величина, рекао да она садржи знатан дио разговора. Поздрављен сам бурним аплаузом и био окружен поштоваоцима овог великог човека током цијелог преподнева. Осјећао сам се као јунак у неком роману, донекле као што сам то себе замишљао читајући некада романе у мојим планинама.

Додајем да је мој разговор са Малроом од прије неку годину доступан на You Tube-u, само у српској верзији коју ми је љубазно уступила РТС, али да у сарадњи са Међународним удржењем Андре Малро настојим да васпоставим оригинал. А сам текст је изашао 1982. у великом зборнику посвећеном Малроу у едицији Cahiers de l’Herne који наравно био познат Клоду Травију као великом познаваоцу Малроовог дјела.

Кажите нам, пре него наставимо с Малроом, има ли данас ико у животу од читаве плејаде од бар петнаестак аутора које сте интервјуисали?

Има једино Мишел Битор који се, иако је сада у деведесетој години, добро држи и с којим сам обавио прошле године разговор, након 50 година од нашег првог разговора 1965, што је свакако јединствен случај у литератури да два аутора воде дијалог преко понора од пола вијека. Требало је да је већ на Youtube-u, али сам био сметан да га у први мах поставим па је затрајало, но неће дуго.

Малро вас је подржао у кампањи коју сте покренули почетком 70-их за спас Његошевог храма на Ловћену.

Учинио је то без оклијевања, одговоривши ми већ трећи дан на послато му писмо и досије о Ловћену. Одмах је схватио сву величину и изузетност Његошеве личности, пјесника, владике и владара, будући да је и сам био човјек велике судбине писац, државник и ратник. Та јавна подршка једног од најзнаменитијих Француза XX-ог вијека ми је морално огромно значила као и подршка Жана Касуа, пјесника, романсијера, историчара умјетности те Габријела Марсела великог хришћанског философа који се огласио у Фигарy чланком Une atteinte au sacré, Насртај на светињу. Чланак је сочињен на основу података садржаних у тексту Le sanctuaire du Lovcen menacé, Угрожено ловћенско светилиште, од десетак страна који сам дијелио уз слике Његоша и Ловћена. Да поменем такође Пјера Емануела, члана Француске академије, пјесника Орфејевог тестамента који се залагао за поштовање Његошевог тестамената у коме је, као аманет, оставио да буде сахрањен у цркви на Ловћену коју је ту сам подигао шест година прије смрти. Пјер-Емануел, који је био предсједник Пен клуба, писао је лично Брозу, као што му је писао Жан Касу, али ништа није помогло, иако га је Касу бранио од француских комуниста у вријеме сукоба са Стаљином 1948.

Свакако да се нисте ограничили само на Французе.

Наравно да нијесам самим тим што је Париз велика свјетска метропола, већ сам контактирао дописнике разних листова, тако да су се написи у одбрану Ловћена за неколика мјесеца појавили у разним листовима, већина са ликом Његоша и његовог храма. Уосталом, први текст о Ловћену објављен је у Хералд трибјуну, The International Herald Tribune од 19. марта 1970, који је тада излазио у Паризу, онда у Corriere dela serra, под насловом Париз брани прах пјесника Његоша, затим у Tribune de Genève, у Times of India, чак и у јапанском Асахи Шимбуну, најтиражнијем дневнику на свијету, од седам-осам милиона примјерака. Убрзо је Град Свјетлости постао заиста престоница међународне одбране српског Синаја од тмина које су се над њим надносиле.

Врхунац је био мој реквијум над Ловћеном под насловом Adieu à un sanctuaire, Збогом једном светилишту, у Монду од 6. децембра 1972, у коме сам громко осудио злочин, тако да сам запао у још тежу немилост Брозовог режима те ми за неколике године није било пута у Југославије, будући да ми је пријетило одузимање пасоша, суд и тамница. Можете замислити кад ме, још на почетку кампање, сам Владимир Дедијер, Брозов хагиограф, напао у Борби да ширим по свјетској штампи неистине о Ловћену и да малтене поткопавам братство и јединство југословенских народа тиме што спречавам да један Хрват, Иван Мештровић, прећутавши да је овај усташа, плете вијенац једном православном владици, Његошу. Послије, пред крај живота, признао је новинару Нина Милу Глигоријевићу да га је лично Броз био задужио да подржи градњу маузлеја и да чак од својих хонорара томе финансијски допринесе.

Ипак, кад је грануло нешто слободе у Југославији крајем 80-их, покренуо сам акцију и основао свесрпски Одбор за обнову ловћенског врха и светилишта, акцију која је заузела толико маха да би донијела очекивани резултат, то јесте уклањање грозног зиндана званог Мештровићев маузолеј са Ловћена и повратак Његошеве красне задужбине, да није било распада Југославије и ратова који су услиједили. Но то је читава епопеја коју доносим у мојој књизи Борба за Ловћен Његошев, изашлој 2002. године.

Реците нам неки кључни моменат.

На примјер онај кад сам се једног облачног фебруарског поподнева 1989. налазио у Цетињском манастиру код владике Никанора и питао га шта је с остацима Његошеве капеле, а он ми рекао да они леже у гомили на Ивановим Коритима у подножју Ловћена, ја сам намах осјетио потребу, као да сам чуо неки глас, да идем на лице мјеста. И послије двадесетак километара вожње окукама уза стрмине, нашао сам се готово у сумрак на једној пространој оснијеженој пољани пред тужном гомилом Његошевог храма који бијах прије двадесет година оставио на врху Ловћена у свој љепоти и слави, у бескрају планина и небеса, као што тада бијах у јеку живота.

Прекрстио сам се и пао на кољена, одлучивши да о томе проговорим, што сам учинио својим Словом о Ловћену у Нину од 10. децембра 1989. године, отворивши питање Ловћена након осамнаест година ћутања и изазвавши током наредних мјесеци праву поплаву чланака из којих је стала да избија преко двије деценије затуљена истина о завјери против Ловћена. Затим сам се договорио са неколицином књижевника, пјесника и умјетника да са владиком Никанором учинимо поклоништво на Иванова Корита, што смо и учинили по најљепшем сунчаном дану 13. јануара 1990, уочи Православне Нове године. Сваки од нас је изговорио над тужном гомилом неко пјесму, неко бесједу, а владика молитву, односно кратак помен. Онда је у јуну, баш на Видовдан, дошло до новог молитвеног скупа ширих размјера, са пуно народа, свештенства и владиком Амфилохијем, тек устоличеним на трон Митрополије црногорско-приморске. Тиме је покрет за обнову ловћенског врха, какав су му биле дале геологија и теологија, увелико кренуо.

Је ли било отпора?

На жалост јесте од стране антисрпски настројних Дукљана, односно Монтенегрина, недоношчади два тоталитарна зла, фашистичког и комунистичког, који су стали да галаме на нас да хоћемо да обнoвимо Александрову капелу која је, према њима, била печат губљења независности Црне Горе и њеног наводног поробљавања од стране Србије! Као сви безаконици који лажу себе у очи, како вели Јеванђеље, они нијесу хтјели ни да чују да је Аустрија, по окупацији Црне Горе 1916, срушила Његошеву капелу да би се скинуо ореол са Ловћена свесрпског светилишта, како стоји у наредби бечке владе. Злочин који је Аустрија пред крај рата и сама признала. Било је и пријетњи с њихове стране да ће се отпор за одбрану усташко-бољшевичког чудевенија на Ловћен, пружити чак оружјем, оснивањем тобожњих ловћенских стража. Ту се посебно истакао књижевник Јеврем Брковић, поборник двојице црногорских усташких идеолога, Секуле Дрљевића и Савића Марковића Штдедимлије који су Други свјетски рат провели у служби Павелића, као што је Брковић, кад је почела југословенска трагедија, побјегао код Фрање Туђмана, главног виновника, с Алијом Изетбеговићем, те трагедије. Чак ме је тужио суду и тражио одштету од 50 хиљада евра за наводно претрпљене душевне болове у нашим полемикама, али је процес изгубио. Тако сам имао да водим борбу и на томе фронту.

Требало је, такође, да изађе на француском књига ваше борбе за Ловћен Његошев у свјетској јавности.

Јесте, 2013. поводом двјестагодишњице Његошевог рођења, под насловомCombat pour un sanctuaire, Борба за светилиште, са свим текстовима објављеним у првој половини 70-их у свјетској штампи и мојим великим Прологом од стотинак страна како се ствар развијала отада до сада. Нажалост, док сам био у пуној припреми, имао сам удес у париским катакомбама, односно у метроу, гдје замало нијесам погинуо. Гурнула су ме низа степенице двојица младића који су јурили да ухвате воз на кеју. У ствари, био сам рањен на фронту, јер сам ишао код нашег Луја Далмаса састанак редакције нашег часописа Балкан Инфо. Но извукао сам се са ломом лакта и кољена, операцијом и два мјесеца проведена на клиници. Онда ми се почетком наредне 2014. брат Ђорђије тешко разболио те сам био неколика мјесеца у Морачи док је преминуо, Бог да му душу прости. Био је жива меморија нашега краја и чувар требјешке куле пуно година док је у њој пребивао сам и прије но што је обновљена. Сахранили смо га првог дана априла док су се Љевишта златила од процвјеталих дренова и бијељела од процвјеталих трешања и џања. По повратку у Париз, испоставило се да је требало с моје стране унијети још неке матријале настале поводом Његошевог јубилеја, док се од стране издавача налагало превођење текстова са других језика на француски, да би затим наступиле неке друге сметње, тако да књига још увијек није изашла али ће свакако изаћи до љета.

Но, да се вратимо у седамдесете: приметно је да сте се трагедијом Ловћена, после претходне деценије бављења француском књижевношћу, стали окретати и бавити националним темама. Мислим, на примјер, на ваша писма из српских светилиша која су изашла у Монду…

Јесте, кроз трагедију Ловћена, схватио сам да су наше највише вриједности угрожене, у сваком случају занемарене, одбачене у други, ако не у задњи план од стране владајуће идеологије па ми се само себи наметнуло да се њима превасходно бавим. Прво је било Писмо из Острога, гдје су покољења мојих предака ишли на поклоњење и гдје су ме родитељи Стеван и Милена понијели од годину и по дана да ме крсте. Онда ме, кад сам поодрастао, моја побожна мајка водила на прво ходочашће цио љетњи дан пјешачења преко планина да би стигли у Острог на вечерње. Постојана у својој вјери, она је то чинила упркос безбожништву које су комунисти наметнули својим зликовачким узимањем власти тако да је, на примјер, фанатизована омладина пјевала у порти манастира Мораче који замало нијесу запалили:

Не вјерујмо у небеса, но у Маркса и Енгелса,
То су наши учитељи, цјелог свјета спаситељу.

Наравно да сам та прва своја ходочашћа евоцирао у мом Писму по коме су, како су ми причали острошки калуђери показујући ми исјечке из Монда, неки Французи долазили у Острог. Међу њима и тада млади професор историје Жан-Пол Бес из Бордоа, код кога је моје Писмо из Острога изазвало интересовање за Црну Гору и уопште за Српство, а које је крунисао, прије неку годину, изванредном књигом Његош, словенски Данте. Затим су услиједила писма из Студенице и Хиландара у којима сам славио Вјечну Србију, како је управо био насловљен текст о лаври студеничкој La Serbie éternelle. Касније је објављено веома обимнo штивo истог надахнућа, Rencontre avec le père Justin, Сусрет с оцем Јустином, и у истом контексту ослобађања од комунизма, Soljénitsyne le Libérateur, Сољжењицин ослободилац, кога сам имао прилику и да сретнем.

Онда је, распадом Југославије почетком 90-их, кад се српски народ нашао на голготи, коју још прешао није, наступио период вашег бескрајног ангажовање за српску правду и истину, посебно за Косово и Метохију. Ви сте још далеке 1990 објавили у Монду чланак Justice pour les Serbes (Правда за Србе) који се испоставио пророчанским јер ево и данас, после више од четврт века, та правда се чека.

Био је то вапај који је отада попримио планетарне, да не кажем космичке размјере. Уствари, ја сам већ тада имао јако предосјећање да се на нас ваља океан зла. Па сам вапио, донекле као Касандра пред пропаст Троје. Услиједио је наредне 1991. мој позив Pour la réconciliation, За помирење, наравно Срба и Хрвата, с предлогом да папа Јован-Павле II дође у Југославију, сретне се са патријархом Павлем, заједно одслуже помен на некој од безбројних усташких јама и растерети Хрвате Кајиновог бремена, le fardeau de Caïn, како сам дословно написао и како је видно истакнуто у међунаслову чланка. Сличне позиве су упутили папи и два велика новинара, Richard West под насловом Yugoslavs need the Pope, Југословенима треба папа, у Сандеј телеграфу од 11. августа 1991, и Robert D. Kaplan The Pope should Make the Schort flight to Croatia, Папа би требало да оде на кратко у Хрватску у Њујорк тајмсу и Хералд трибјуну од 26. септембра те године. Додајем да је Ричард Уест био одличан познавалац Југославије као аутор књиге The Rise and fall of Yugoslaviа, Успон и пад Југославије. Наше сасвим независно оглашавање у истом духу, повезало нас је те је он једном приликом дошао у Париз на виђење.

Међутим, хрватска дијаспора у Француској је од мог обраћања папи управо побијеснила те је направљен такав притисак на Монд, какав се, по признању једног од уредника, није десио од времена рата у Вијетнаму. Монд је објавио један њихов клеветнички одговор потписан, да би било убједљивије, од тројице свештеника, у коме су Срби оптуживани за сва могућа зла па чак и за неколика геноцида. Ја сам наравно аргументовано узвратио, али је Монд одбио да објави мој одговор јер се ускоро претворио у антисрпску медијску јазбину. Ово већ самим тим што је дугогодишњег допиcника тога листа из Београда, преминулог Павла Јанковића, наслиједила права антисрпска отровница хрватска снаха Флоранс Хартман-Доманкушић која ће касније бити награђена функцијом портпаролке главне тужитељке Хашке инквизиције, Карле дел Понте.

Но ту није крај мојем окапању с Хрватима, будући да су тројица њих: Мирко Грмек, Марк Ђидара и Невен Шимац, објавили 1992. књигу Le nettoyage ethnique, une idéologie serbe, Етничко чишћење, српска идеологија. Ту су оптужили знамените Србе, између осталих, Вука Караџића и Његоша, назвавши овога последњег „геноцидним пјесником”, да су били проповједници етничког чишћења, термин који је тада улазио у употребу. Нијесам могао остати скрштених руку па сам сочинио велики одговор на тридесетак страна насловљен Tentative d’assassinat de la mémoire Serbe, Покушај убиства српске меморије. Истовремено сам саставио опсежнуАпологију Његоша гдје сам клеветнике сатро, показвши како су најславнији Хрвати, Људевит Гај, Иван Мажуранић, Петар Прерадовић, бискуп Јурај Штросмајер, Владимир Назор, Густав Крклец, Иван Мештровић славили и уздизали Његоша до небеса. А Мешровићево дивљење Његошу било је кобно трагедијом Ловћена. Сочинио сам и сличну Апологију Андрићабранећи га од босанских муслимана који су га, са њиховим француским саучесницима, попут Пола Гарда, оптужили да је у својим дјелима оцрнио доба отоманске владавине у Босни.

После ускраћене сарадње у Монду, гдје сте објављивали?

Ипак је је било медијских посленика, као Филип Тесон, оснивач и директор листа Le Quotidien de Paris, Париски дневник, који су одолијевали растућем антисрпском једноумљу па сам у том листу, од 1992-1994, објавио низ чланака у којима сам наставио да указујем на зло о чему довољно говоре неки од наслова као L’Occident et la rumeur anti-serbe, Запад и антисrпска граја; Yougoslavie: le naufrage de la conscience, Југославија: бродолом савјести; Kosovo: une question de civilisation, Косово: питање цивилизације; La tentation du mal, Искушење зла, и тако даље.

Како је мржња на Србе буктала, а ”хуманистичке” звијери завијале на рат против Срба, направио сам, увијек у зебњи да ће се на нас обрушити велика несрећа, проглас упућен руској јавности, под насловом: Русијо, услиши нашу муку! који је објављен у Правди од 13. априла 1993. А будући да сам хитао, то сам, осим себе, по слободи потписао бар двадесетак угледних личности, међу којима низ мојих пријатеља, из Србије и Црне Горе, с којима сам био на истој таласној дужини. Но, иако је одговор знатног броја руских интелектуалаца убрзо изашао у Совјетској Русији, под насловом Вјерујемо да ће позив бити услишен, није било наде у Русију, пошто је она тада тонула у мору водке, што је заносило пијанца Јељцина. Онда сам, пошто је Јељцин, 4. октобра 1993, на велико увесељење Запада, бомбардовао побуњенике против његове кобне самовоље у згради Врховног Совјета, односно Парламента Русије, упутио дугачку Посланицу браћи Русима, под насловом Демократија као проклетство, објављену крајем новембра у листу Литературнаја Русија. И ту сам био пророк, јер сво зло које Запад не престаје да отада плете против Русије, посебно братоубилачки рат у Украјини, врши се наводно у име људских права и демократије. Пропали се!

Да се вратимо у Париз: како сте се пробијали на електронске медије, радио и телевизију?

Само још неколике ријечи што се тиче новина: пошто је убрзо Le Quotidien de Paris престао да излази, није нам било друге него да нас неколико српских и француских интелектуалца, на челу са ветераном француског новинарства Лујeм Далмасом, оснујемо своје сопствено гласило, мјесечник Balkans-Infos који смо, заједно са нашим претплатницима, сами финансирали и у коме смо могли да себи колико толико дамо одушка. До Далмасове смрти у деведесет четвртој години живота (2014) објавили смо двјеста бројева. Био је то заиста светионик, додуше релативног домета, у ноћи злоумља и једноумља у који је био поринут Град Свјетлости на Сени. Посебно улогу у том подухвату, играо је мој саборац и састрадалник на пољу српске ствари још из времена борбе за Ловћен, Коста Христић (Kosta Christitch) кад је био низ година новинар у Монду, а затим један од уредника у великом недјељнику Le Point.

У ствари, требало је да прође пола деценије да бих могао објавити у Фигару 15. марта 1999, значи, девет дана прије бомбардовања Србије и Црне Горе од стране Натоа, један текст, наиме проглас под насловом Kosovo: le patrimoine culturel, и поднасловом Des frappes aériennes de l’Otan seraient un crime contre l’humanité et la civilisation, Косово: Културно наслеђе,Ваздушни удари Натоa били би злочин против човјечности и цивилизације. Проглас, који су са мном подписале двије угледне личности, писац Владимир Волков и византолог Андре Гију.

Међутим, што се тиче радија и телевизије и ту смо се тешко пробијали са изузетком десничарског Radio Courtoisie. Чак и једна таква славна и за Француску заслужна личност као генерал Пјер-Мари Галоа, херој из Другог свјетског рата, саборац и сарадник Де Гола, отац француске нуклеарне моћи, затим геополитолог и историчар, аутор бројних дјела, тешко је могао да изађе на телевизују. Тим мање што је подржао борбу Срба у Босни куда је ишао и успоставио одличне односе са генералом Младићем. Чак је био запао у немилост издавача који су се раније грабили да га објаве, али га је срећом стао објављивати Владимир Димитријевић. Као што је објављивао и друге неподобне ауторе међу којима и вашег саговорника.

Ја сам некако успијевао да се пробијам, јер је било уредника који су наводно хтјели да се чује и друга, српска страна, а не само бошњачка, хрватска и касније шиптарска а, уствари, да им присуство једног Србина служи као покриће да могу да наставе њихову антисрпску пропаганду. Но дешавало им се да се покају што су ме звали јер сам успијевао да одолим чак и кад бих наспрам себе имао и по неколика противника. Тако је на једном каналу новинар Давид Пужада прекинуо разговор са мном и са мојим саборцем Миланом Ратковићем, јер смо стали да износимо истину о збивањима у Југославији, а одбили да причамо званичну причу, нападамо Милошевића и томе слично, што је он од нас очекивао. Уосталом колике су новинари били кукавице, свједочи и примјер Алекса Тејлора, уредника на онда настајућем каналу Euronews коме сам предложио разговор. Он је прихватио те сам отишао у Нанси, гдје тада била редакција, али кад сам му изложио главни узрок југословенске драме, наиме старо хрватско зло, он је рекао да је сасвим схватио но да то, ипак, неће моћи да пусти. На моје питање зашто, одговорио је да би у том случају имао четири стотине Хрвата на себе, на што сам примијетио нека тражи заштиту од државе. „Не може ме она заштитити од њихових телефонских позива”, узвратио је, и није пустио.

Међутим, било је међу њима понеких поштених и добронамјерних као, на примјер, уредник тада веома гледаног канала LCI, сада покојни Пјер-Лик Сегијон, син Ива Сегијона, директора Европског Центра у Нансију у вријеме кад сам на њему студирао 1960-62. Уосталом, ти моји ТВ наступи налазе се већином на You Tube-u.

Осим тога, успијевао сам и да сe, као члан Међунардног удружења новинара, Association de la Presse Etrangère, неких пута чује наш глас у сусретима са важним политичким и медијским личностима и да им се супротсавим, као што је био случај са Бернаром Кушнером или познатом водитељком са канала ТВ1, Аном Сенклер. Како је била пустила Жака Делора, бившег предсједника Европске комисије у Бриселу, да у њеној емисији оптужи Србе да су, искључењем другог, развили ништа мање него идеологију смрти, избјегла је моје питање о томе и тражење права на одговор Делору. Онда сам јој написао отворено писмо насловљено Пошаст једноумља, Le fléau de la pensée unique, која је права оптужница те пошасти и коју су радо пренијела неколика наклоњена ми сајта. Додајем да сам неких пута, захваљујући пријатељима, могао да наступим и на симпозијумима у Народној скупштини и Сенату.

Јесте ли имали неки простор где сте се могли окупљати са вашим француским пријатељима?

Јесмо, имали смо књижару, врло ограниченог простора, издавачке куће L’Age d’Homme нашег, сада покојног Владимира Димитријевића, великог прегаоца на ширењу посебно српске и руске литературе, као и одбране српске ствари у годинама најстрашније сатанизације. Имали смо и Југословенски културни центар, касније Културни центар Србије све до пада грешног Милошевића и доласка на чело Србије квислинга Ђинђића, а на чело Југославије тужног Коштунице 2001. када су нам, скоро за цијелу деценију, врата Центра остала затворена.

Одмах је настало бесомучно удварање српским душманима, како би се умилостивили, преко новог дипломатског кадра најгорег избора, тако је за амбасадора Србије у Паризу постављен бивши дописник Танјуга из неке афричке земље Радомир Диклић звани Бацко. А што се тиче директора Културног центра, ја сам био у једном тренутку, док још удварачка политика није била заузела маха, именован од стране Савезне владе да водим ту нашу културни институцију. Лично ми је то најавио телефоном ондашњи министар Вјера у тој влади, Богољуб Шијаковић. Али не лези враже! На неколике недјеље прије ступања на дужност, покренута је против мене кампања, и то баш у Нину чијем сам реномеу, својим већ поменутим разговорима са великим ауторима, био допринио, набиједивши ме да сам милошевићевац и томе слично. Тако је за Бацкову савјетницу министарку, односно директорку Центра, постављена бивша стјурдеса Борка Божовић која је из француског знала само да најави путницима да се узлијеће и слијеће и да треба везати појасеве.

Убрзо су, из велике витрине Српског културног центра у улици Сен Мартен, наспрам Центра Бобур, гдје пролазе дневно хиљаде људи, биле уклоњене српске књиге и слике, а постављени афиши филма Serbie, année zéro, Србија нулта година о октобарском преврату у Београду, аутора Бернара Анри-Левија, једног од најљућих српских злотвора, ватреног поклоника исламисте Алије Изетбеговића, дугогодишњег жестоког ратнохушкача на Србе. А кад је дошла 1999, онда је славио злочине Нато као подвиге људских права и демократије! Поред тога, приликом заузимања Горажда, априла 1994. од стране војске генерала Младића, био је насилно упао са групом својих пајташа у Културни центар и држао га окупираног неколика сата, док полиција није интервенисала.

Слично је постављен за амбасадора у Унеску стари Драгољуб Најман, бивши функционер Унеска за аналфабетизацију у Африци, чији су синови, као жестоки антисрпски активисти дивљали по Паризу, учествујући са Бернар-Анри Левијем и у заузимању Југословенског културног центра! Међутим, што се тиче ове установе, бившa стјуардеса је стала толико да хара да је дошла чак у сукоб и с амбасадором Бацком, нарочито са његовом супругом Аном Котевском, те је он тражио од свога министра, Нато јаничара Горана Свилановића, да је повуче или да повуче њега. И – повучена је она. Сва та прича има у једном мом ондашњем опсежном интервјуу насловљеном Поразни учинак једног амбасадора.

Како се ствари даље одвијају?

Тако што је, кад је на мјесто Нато јаничара Свилановића, дошао за министра Спољних послова други Нато јаничар Вук Драшковић, а за директорку постављена Бранка Богавац, наставница и новинарка, острашћена Дукљанка и обожаватељка двојице српских злотвора, Бернара Кушнера, за кога је тврдила да помаже сиротињу, и Исмаиља Кадереа, за кога је била умислила да је нобеловац, иако је био само вјечити кандитат за Нобелову награду. Са овим сам једном приликом укрстио копља на телевизији, он је био у дуплексу из Тиране. А како је, као амбасадор великоалбанске пропаганде, таласао по западним листовима против Срба, на примјер, називајући преко цијеле стране Монда, српски Јерусалим, Косово и Метохију, колијевком злочина, сочинио сам опсежан одговор Les impostures d’Ismaïl Kadare, Преваре Исмаиља Кадареа, који је Монд, наравно, одбио да објави. Онда сам га увелико развио и објавио у наставцима у нашем Балкан Инфо. А гдје би друго?!

Но, пошто се 2006. Црна Гора одвојила од Србије, онда је Богавчеву наслиједио такође Драшковићев кадар, Живадин Митровић па се наставило са нашим потпуним изопштењем и сваком сарадњом, као и до тада. То је ишло дотле да, кад сам захваљујући нашем пријатељу професору историје на Сорбони, Жан-Пол Бледу, стручњаку за Средњу и Источну Европу, успио да добијемо могућност да организујемо понеко вече на Сорбони, рецимо промоцију моје књиге Le Kossovo de l’absolu, Косово апсолутног 27 марта 2007. Митровић није удостојио скуп својим присуством, као што је то био случај и са неколика ранија скупа, 2003 и 2004, од стране његових предходница. Додуше, био је амбасадор Предраг Симић, више због личног познанства, али није био нико са РТС-a, иако сам их био благовремено обавијестио. Замислите шта би то значило за милионе Срба кад би видјели да се Косово слави у том светилишту европске науке и културе! Срећом то изузетно вече снимила је једна канадска екипа па се може видјети на You Tube-u под насловом Kossovo, une question de civilisation, Косово, питање цивилизације, са свим бесједама и казивањем стихова из Косовске епопеје. Нажалост није снимљено појање уз гусле мога пријатеља Драгослава Гојака кога сам био довео, што је био први пут да у осмовјековној историји Сорбоне на њој зајече српске гусле.

To жалосно стање је потрајало све до 2009. кад је за амбасадора у Париз дошао историчар, посебно историчар Косова и Метохије, Душан Батаковић који је, већ по самом ступању на дужност, у мјесецу јуну учествовао, као један од неколико угледних говорника, на промоцији трећег тома мојеКосовске трилогије, Le Kossovo sur le calvaire, Косово на голготи коме је управо Жан-Пол Блед написао предговор и који је водио овај скуп, као и предходне.

Реците нам неку реч на тему ваше Косовске трилогије.

Моју Trilogie kossovienne коју је наравно објавила издавачка кућа L’Age d’Homme, чине Le Kossovo dans l’âme (2001) У души Косово; Le Kossovo de l’absolu (2007) Косово апсолутног; Le Kossovo sur le calvaire (2009) Косово на голготи. Први дио садржи моје чланке, обраћања, полемике, интервјуе по питању Косова током 90-их, други дио је посвећен сакралној умјетости косовских манастира и косовској епопеји, углавном кроз виђење страних аутора, трећи дио је повијест Косова из наших и страних извора током Другог миленијума, посебно његове друге половине кад се Косово турском окупацијом и исламизацијом Албанаца, те за вријеме ропских режима који су услиједили, фашистичког и комунистичког режима, заиста налазило на голготи. А од злочиначког рата Натоа против Србије 1999, косовска голгота се наставља мондијалистичким ропством.

Иначе моје трокњижје било је веома добро примљено и оцијењено од стране неколико значајних личности, као што су Морис Перњије, писац и универзитетски професор, Ксавије-Франсоа Кокен, професор руске историје на Колеџ де Франс, Пјер Пижо, директор роајалистичког недјељника Action Française, Ален Шевалериа, угледни новинар и оснивач сопствене публикације ради супротстављањa једноумљу, и други. Ту су наравно и наши пријатељи Пјер-Мари Галоа, Жан-Пол Блед и Жан-Пол Бес, између осталих.

Укључили сте Малроа у борбу за Ловћен, Франца Вебера у борбу за Морачу, али и једну трећу славну личност, Пјер-Мари Галоу, о коме је већ било речи, у борбy за српску ствар, назвавши га, у једном од ваших текстова, патријархом српске праведне ствари на Западу. Како је дошло до вашег сусрета?

Прво да кажем још неколико ријечи о Францу Веберу који се такође огромно ангажовао за Косово, будући да је, пред опасношћу која се од стране Натоа надносила над Србима, скоро годину дана прије но је злочиначка Алијанса ушла у акцију, још у јуну 1998, са групом новинара посјетио Косово Осим неколико повољних текстова које је тако иницирао, упутио је преко гласила своје Фондације апел Унеску, стављајући акценат на опасност по споменике цивилизације на Косову. А кад је до рата дошло, организовао је, средином маја 1999, дакле у пуном јеку апокалипсе Натоа над Србијом, скуп у Гизбаху на обали Бријенског језера у Швајцарској. На њему су учесници, међу којима наравно ваш саговорник, указивали на људске жртве, на разарање добара и споменика културе те тровање човјекове средине од стране осиромашеног уранијума и других токсичних материја. Затим је Вебер, преко свога гласила Franz Weber Journal, али и преко неких новина у којима је закупио по цијелу страну, објавио отворено писмо Клинтону, коловођи зла, да се престане са чудовишном оргијом, што овај није почуо већ је пријетио да ће Србија бити бомбардована мјесецима. Као што су други из разбојничке дружине завијали да Србију треба бомбардовати док се не одбаци у камено доба. После је Вебер учествовао на међународним симпозијумима које је организовао углавном наш пријатељ, министар спољних послова за вријеме рата, Живадин Јовановић, оснивач Београдског форума. Свети Синод Српске православне цркве га је одликовао Орденом Светог Саве који му је уручио митрополит Амфилохију на Госпођинском сабору у порти манастира Мораче, 28 августа 2004.

Што се тиче генерала Галое, он је био, с обзиром на његове дубоке године и на његову гласитост, заиста патријарх наше праведне ствари на Западу, у сваком случају једна од савјести Запада у неправди, лажи, мржњи и злу које је, у односу на нас, демонски тресло тај дио свијета. Срели смо се тако што сам једног јесењег дана 1992. враћајући се возом из Лозане у Париз, прочитао у Фигару његов чланак о југословенској драми, који је тотално одударао од већине чланака, улазећи у њене историјске узроке и подсјећајући да је Француска кумовала стварању Југославије коју је сада, у спрези са Њемачком, рушила! Тада је био у 82 години, будући да је рођен 1911. Одмах сам, преко заједничког нам пријатеља, славног новинара Пол-Мари де ла Горса, ступио са њим у везу, лако се већ од првог сусрета разумјевши и започевши сарадњу или тачније војевање током наредних 18 година за српску правду и истину све до његове смрти 2010. Стално смо се консултовали, учествовао је на свим нашим скуповима и трибинама, објављивао, кад није могао у француским листовима, у швајцарским и белгијским. Кад га је здравствено стање ометало да узме учешћа на нашим манифестацијама, слао би поруке које би биле читане и праћене аплаузом.

Знајући да је пријатељ Срба, а пошто је и сам био пилот, ишао је на молбу француског Министарства oдбране, у Босну ради ослобађања француских пилота оборених и заробљених о стране Срба на Палама приликом бомбардовања њихових положаја од стране Натоа 1995. Спријатељио се генералом Младићем који му је пустио пилоте, што је политичко-медијска клика прећутала јер, забога, како један пријатељ Срба као генерал Галоа, може да учини једно такво добро дјело. Та патолошка острвљеност на Србе ишла је дотле да сам га једном приликом, дошавши код њега, затекао како завршава телефонски разговор са неким коме je залупио слушалицу подвикнувши: „Оставите ме на миру!” Била је то већ поменута проклетница Флоранс Хартман која се усудила да му замјера због неке његове изјаве у прилог Србима!

Његов дом у Рембрантовој улици број 8 био стално отворен нама Србима и нашим француским пријатељима. Чак ми је говорио да би примио у своју резиденцију генерала Младића и размишљао како би се то могло извести у строгој дискрецији, кад је овај српски витез морао да пређе у илегалу због удварачке политике Зорана Ђинђића и Бориса Тадића српским душманима.

Био је бескрајно ојађен због слабљења Русије па је једном приликом рекао, да не кажем јекнуо: „Кад бих видио да се подигне Русија, уснио бих мирно у крилу Господњем”. И баш под тим насловом изашао је велики разговор с њиме у Правди од 5 јула 1996, разговор који је обавио мој пријатељ пјесник и публициста Јоле Станишић, робијаш са Голог отока, а онда деценијама емигрант у Русији. Генералова жеља је ипак услишена, будући да је дочекао да се Русија увелико подигне и поврати своју моћ и мјесто на свјетској позорници.

Пред Госпођиндан 23. августа 2010. преставио се у стотој години живота. Тада сам се налазио у Морачи, али сам обавијестио присутне на госпођинском сабору о вјечном уснућу нашег великог пријатеља, те му је у лаври Немањића учињен помен и отпјевана вјечнаја памјат уз јеку Мораче.

Поред низа мојих текстова о њему, који треба да буду сложени у књигу Le général Gallois ou la France fidèle, Генерал Галоа или вјерна Француска, како је насловљен један од њих, постоји и мој велике разговор са њим обављен 2005. који можете чути на You Tube-u.

Јесте ли, за сав толики ваш труд и дела на пољу Српства током низ деценија, добили неко признање?

Не никакво, напротив, падао сам из немилост у немилост разних режима још од комунистичког времена. Видјели сте како су ме онемогућили да водим Културни центар у Паризу, иако станујем у најближем сусједству па ми нијесу били потребни ни стан, ни кола са шофером те тако држава не би имала потребе да на то троши. Тако би држава на мени била уштедјела. Помислите да сам ја, док су поменуте директорке ишле на пијацу колима, узимао такси или метро или пак аутобус да бих дошао на медије, ТВ канале или радио станице, на које сам био позиван.

Била је прилика да, рецимо доласком Бориса Тадића на чело Србије 2004, добијем мјесто амбасадора у Унеску, са чијим сам се директором Федериком Мајором одлично познавао тако да смо ишли један другом раширених руку приликом неколика сусрета са њим у оквиру нашег Удружења. Сем тога, имао сам на француском и књигу о косовској баштини, Le Kossovo de l’absolu са ликом божанске Грачанице на насловници. Наравно да од тога није било ништа, већ је Тадић поставио за амбасадорку изгледа својy блиску пријатељицу Зорицу Томић чије је највеће остварење било књижицаПољубац у доба кулирања са насловницом прекривеном женским усницама намјештеним у пољупчиће. Уз то није познавала ни француски језик. Осим велике плате, бар од 4 хиљаде евра, кола и шофера, тражила је и за стан суму од 7000 евра, што је изазвало скандал у нашим медијима. А мени нијесу били потребни ни стан, ни шофер, ни кола, будући да из мога кварта до близу сједишта Унеска постоји директан аутобус. Додајем да ће Тадић задовијек остати, мало је рећи грешан, него жигосан хапшењем и предајом два српска хероја и мученика Радована Караџића и Ратка Младића Хашкој инквизицији, умјесто да су пропраћени у неки манастир или, још боље, у Русију гдје би били ван домета од стране бесудног Хашког суда.

Жао ми је што то морам да кажем, али не могу да се похвалим ни на Цркву, иако сам многа десетљећа живота свога принио на један од највиших олтара Српства и свијета, Његошев храм на Ловћену. А славио сам на једној од највећих свјетских трибина вјечну Србију док је, јадница, стењала под безакоњем Јосипа Броза, и био чак за то позиван на одговорност! Такође сам од Мораче, са њеним природним и цивилизацијским наслеђем, посебно лавром Немањића, о чему је било доста ријечи у овом разговору, као и о Косову и Метохији, направио европско, ако не и свјетско питање.

Такође су затајили и београдски издавачи који објављују разне којештарије, како су Срби најстарији народ на свијету, како су Тројанци, као и Спартанци, били Срби, а Троја српска престоница Скадар, како у индијском спјеву Ригведа Срби имају удјела и друге сличне маштарије, као да нам није довољна наша велика историја и као да немамо пречих, судбинских тема! Да је среће, моја Косовска трилогија би већ одавно била преведена. Или, рецимо, моји разговори са француским писцима, међу њима је био и гватемалски нобеловац Мигуел Ангел Астуриас, изашли у Нину током 60-их година прошлог вијека, још стоје неукоричени! А да не говорим о другоме! У ствари, имам више необјављеног него објављеног. Ипак се надам да ће ме Бог удржати још неку годину у животу како бих могао да колико толико покупим љетину мога живота.

Све сам радио о своме трошку и за своју душу, тако да сам се, сломивши се прије четири године у париској подземној жељезници и изашавши из болнице, нашао, као онај јунак, стари ратник из приче Лазе Лазаревића Све ће то народ позлатити, мада не, Богу хвала, са дрвеном ногом ни да просим као он, него само са штапом и приморан да продајем ствари из куће како бих, уз скромну француску пензијицу, могао са својима опстати.

Наравно да је било и других личности које су, попут вас, могле доста учинити, а које су биле онемогућене.

Разумије се да је било, рецимо Срђа Трифковић у Чикагу, Михаило Гавриловић у Лондону, Никола Живковић у Берлину, Михаило Рундо и Владимир Умељић у Франкфурту, ви у Торонту и низ других који су дугогодишњим боравку на Западу, знали језике, средину, менталитет, имали везе и пријатељства и наравно потребну речитост за медијске наступе те су могли пуно да допринесу, али који су били тотално одстрањени. Једноставно српске вође нијесу биле на висини судбоносних збивања која су настала растурањем Југославије у великом поремећају глобалне равнотеже настале распадом Совјетског Савеза.

До које мјере су биле кобно затајиле на дипломатско-медијском плану свједочи примјер самог Милошевића који је ћутао кад је требало говорити, који се није појављивао на телевизији кад се са ње није требало скидати. Помислите да му је један од највећих америчких новинара, нама наклоњени Дејвид Бајндер, још на почетку догађаја, тражио неколика пута од Милошевића интервју за Њујорк тајмс, али га није добио! А Хрвати и Бошњаци су плаћали златом агенцију Рудер Фин и друге да врше најчудовишнију пропаганду против Срба. Понашао се донекле као онај немушти Вођа из истоимене приче Радоја Домановића за кога се на крају испоставило да је слијеп и да народ води у пропаст. Тек је Милошевић проговорио, и то убједљиво и на добром енглеском језику, кад је допремљен у Хаг али је било касно. Но бар се понашао достојанствено за разлику од оних који су дошли послије њега и који су стали да се понашају улизивачки и слугански, надајући се да ће задобити милост српских душмана, али душмани су окорели у злу па милости немају. Видјели смо, на неколика примјера, каква је, након Милошевића, била јадна и биједна дипломатија. А неки су, као Вук Драшковић и Мило Ђукановић, окренули ћурак наопако и једноставно издали. Такође био сам не мало запрепашћен кад сам видио Александра Вучића како је, ваљда настојећи да практикује дипломатију књаза Милоша, узео крволочног звера Тони Блера за савјетника. А још више када је прошле јесени изнио пред Јана Столтенберга, челника крвничке Алијансе, хљеб и со усред Београда!

Све у свему, закопало нас је одсуство праве дипломатско-медијске акције, несхватање свјетске ситуације, илузија да ће нам западни савезници из два свјетска рата остати вјерни и, наравно, слабост Русије. Тако је, због неспособности својих вођа, малих људи недораслих судбоносним догађајима, српски народ, један од најречитијих народа на земљи, као што о томе свједочи његова литература, посебно његова народна поезија која је ушла у свјетску ризницу пјесништва, остао без гласа у времену кад се радило о његовој судбини.

Реците нам шта вас је носило кроз толика збивања, кроз толике промене или, тачније, кроз толике крајности, ломове и буре? И да ли вам се дешавало да вас неких пута, рецимо, пред трагедијом Ловћена и Косова, за које сте се толико борили, обузме безнађе, да не кажем очајање?

Носили су ме идеали, свијест да сам у правди и истини које су божанске одлике човјека, као што су му неправда и и лаж својства демонска. Емануел Кант каже у својим Метафизичким основама морала да је довољно имати добру вољу, племениту намјеру, велики циљ и да, иако не дође до њиховог остварења због ненаклоњености судбине или нечег другог, они сами по себи имају вриједност подвига и зраче попут драгуља.

Уосталом, ја често понављам ријеч Светог Александра Невског: „Бог није у сили, него у истини.” Да су Срби ћутали послије пораза на Косову, били би заувијек изгубили и Косово и себе, али су створили Косовску епопеју која их је напајала вјековима док су га повратили. Тако им је помогла поезија као анти-судбина, да парафразирам ријеч Малроа о умјетности. Да се нијесмо борили и радили по савјести и дужности, били би изгубили, сем оног што смо изгубили, такође част, образ, достојанство и будућност. Све дотле док Косово не изгубимо у души, нећемо га изгубити ни у стварности. Зато и наслов моје књиге У души Косово, што би требало да буде као формула за све Србе, осим за малодушне и равнодушне или српским душманима послушне односно издајнике. Све што сам кроз толике године писао и говорио, то бих и данас с поносом чинио, док то није случај са нашим противницима, домаћим и страним. Знам када ме уредник српске секције на Radio France Internationale, Станко Церовић из Тушиње, оближње Морачи, нападао у својим емисијама због мојих наводно националистичких чланака у Quotidien de Paris, да би се тек низ година касније освијестио, објавивши књигу Dans les griffes des humanistes, У канџама хуманиста, али ми никад није послао ријеч извињења. Додуше да се признају сопствени греси, треба имати потребну величину душе.

А што се тиче ловћенске капеле, она се, као и Господ, у чијем је окриљу подигнута, кроз своје страдање прославила, о чему свједочи читава литература, па и умјетност, на примјер гојински Сумрак Ловћена Петра Лубарде, надахнуте трагедијом Ловћена. Сем тога, она је на неколико мјеста по српским земљама васкрснула, посљедњи пут на једном брду више Крушевца Лазарева, што све то никако не значи да не треба радити на њеном васпостављању на Ловћен, већ напротив.

Ја понекад кажем за нас да смо побједници изгубљених битака, јер смо жртве силе и неправде, опет попут Господа који је, као жртва истога зла, завршио на распећу, али са кога већ двадесет вјекова сија бесмртношћу, љубављу, добротом, правдом и истином.

Аутор: професор Радомир Батуран, www.ljudigovore.com

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: