Осамдесето љето Моста на Тари, вишеструког свјетског рекордера

Високо, горе међу облацима, на корак од сунца, мјесеца и звијезда, растегнут с брда на брдо, а изнад дубоке провалије, царује мост који још није достигао потпуни вијек својег битисања, а који је већ од првих година својег настанка ушао у легенду и у народну причу, баш као да је изникао у тим исконским временима, у оним у којим су бајке и умотворине давале посебну неисцрпну снагу нашем народу и сачувале га од разних искушења и пошасти.

Преко њега преваљују јужни, сјеверни вјетрови, као и ,,кривац“, који понекада ошине са запада, некада са истока, онако како му се прохтије, без неког реда, затим снијежне олује, вијавице, маглуштине, кише, оне ситне, досадне, али и оне које као да их неко једноставно изручи из огромног небеског кабла; ту се напросто усковитлају, испреплетају и сударају онако насумично, а он све то трпи са смијешком, увијек неуморан, вазда видљив, бринући за бројне путнике и караване који свакодневно прелазе преко њега. Тада их штити својим невидљивим плаштом, ушушкава као брижна мајка своје мезимце, а кад је лијепо, кад са свију страна заискре сунчеве нити, одбијајући се и са околних планинских врхова, онда их задржава на својим леђима, сав радостан и усхићен; размиле се они тада попут мрава цијелом његовом дужином и нагињући се опрезно преко ограде уживају у погледу уонаоколо и на модру и бистру ријеку која вијуга испод њега, чија је глатка површина његово огледало, али и њих самих. Кад је ноћ бременита да бременитија не може бити од обиља раскошне мјесечине, онда прелете изнад њега, послије купања у скривеним вировима и тишацима, ниско, скоро да га додирну и виле нагоркиње, додајући му и дио своје љепоте.

Тај мост љепотан је Мост на Тари, који спаја два села разбацана по ободу брда, које примиче једно другом; саставља он тако  Будечевицу и Трешњицу, које су се испријечиле  на путу од Пљеваља ка Жабљаку, према дурмиторском пространству и обратно, а ријека коју наткриљује је бистра и плаветна Тара, љепојка, која је управо као и свака дјевојка, час хировита и брза, а час мирна и једва чујна. Тара, по којој данас и дјевојчице добијају  име, уз прижељкивање да буду красне као и она, Тара која је прирасла за срца свих оних који су је макар и једном видјели…

Уз источни руб моста простире се овећа хумка, громила, зарасла у церову шуму, која свједочи о томе да је живот ту бујао одвајкада. Не превише удаљени, на дурмиторској заравни, видни су бројни још недовољно испитани остаци наше далеке прошлости – неколико некропола стећака, као оне код Новаковића и Жугића бара, олтар божанства Митре, громиле, гомиле, неуобичајеног изгледа, поређане у једној скривеној удолини и још доста тога, на цијелом том непрегледу.

А о том мосту рођеном у сами освит злог, пакосног и поквареног Другог свјетског рата писао сам у више наврата, између осталог и поводом његовог седамдесетпетог, затим осамдесетог и ето ред је да понешто напоменем сада, када прославља свој осамдесетпети рођендан.

Мало коју грађевину прати толико неистина, као што то прате историју овог моста. Доста њих је пристекло услед нечијег незнања, неукости, али је и мноштво оних које су намјерно написане и изговорене. И о свему томе сам писао, али ћу понешто и поновити, веома кратко, ето да се подсјетимо и да се не заборави.

Најприје, многе новине, портали, сајтови, разне телевизијске станице, и оне државне и оне приватне, преко својих новинара, сарадника, као и нека удружења која се баве туризмом и угоститељством, показују да им је географија тог дијела Црне Горе сасвим непозната и страна. И док се незнање и необавијештеност може и некако опростити онима који не живе у њој, то се, ипак, не може учинити према онима који су њени стални становници. Наиме, многи упорно понављају да је ,,Мост на Ђурђевића Тари“, док је прави и једини исправни назив – Мост на Тари. Ђурђевића Тара је удаљена од моста око километар  низводно, а најближа насеља, она која додирују мост, јесу Будечевица и Трешњица, једно са западне, а друго с источне стране. Често напишу или изговоре и овако – ,,мост на Ђурђевића Тари, између Будечевице и Трешњице“! Како то онда може бити на Ђурђевића Тари, ако је између Будечевице и Трешњице? Да није можда Ђурђевића Тара сојаничко насеље испод самог моста? Понекада се употребљава назив Мост на Левер Тари, који је такође далеко од истине, јер је и то мјесто ипак још даље од Моста на Тари.

Друга неистина јесте та да је мост осмислио и саградио дипломирани инжењер грађевине Лазар Јауковић. У својим ранијим написима сам приказао и доста биографских података о Јауковићу, па је сувишно да се понављају, али треба напоменути оно основно – он уопште није учествовао у осмишљавању и градњи моста, нити макар једног његовог дјелића. Измишљотине да је хтио да сруши само један мањи дио моста су нетачне јер је хтио знатно више, а о томе понајбоље свједочи и количина експлозива који је употријебљен – 62 килограма екразита, веома снажног експлозивног средства које је отпорно на ватру и влагу, а смјеса је покринске киселине и нитронафталена, затим огромне количине динамита као и двије авионске бомбе од по педесет килограма приде. Нетачна је и тврдња да су га убили четници – стријељан је од стране Италијана, на самом мосту, управо на оном дијелу који је и оштетио, а могли су то учинити било гдје, наиме, иако су били окупатори, нијесу могли да схвате да постоји неко ко може да покуша да уништи такву грађевинску љепоту, а нијесу сметнули с ума ни то да се усавршавао након студија управо у Италији. Наравно, не постоји никакво оправдање за тај злочиначки чин италијанске војске. Иначе, инжењер Јауковић је као врхунски стручњак уживао све погодности од стране Краљевине, радио је у Министарству грађевина, био је и главни надзорни инжењер на изградњи пута Бијело Поље-Пријепоље, а учествовао је и у градњи путних праваца Београд-Младеновац и Боан-Буковица. Послије експлозије скривао се у пивском селу Безује, гдје је било доста комуниста, па је нетачно да су га проказали Италијанима четници, него вјероватно него од његових, а због чега то су они сигурно знали.

Некако са ове временске удаљености изгледа ипак чудновато и невјероватно да би један такав интелектуалац, без обзира што је потицао, према неким наводима, из комунистичке породице, дигао руку на једно такво велелепно дјело у сваком погледу. Ријетко неимар руши дјело другог неимара! Остаје недоумица да ли је био приморан на то, а познато је и како су се његови налогодавци ослобађали оних који су својим знањем и угледом могли да им угрозе положаје.

Прави творац моста је др Мијат С. Тројановић из Београда, а и о њему сам изнио доста података раније и стога само напомена да је овај угледни стручњак касно добио плочу на каменој подзиди поред моста, на којој је коначно  видна истина. Он је знајући да увијек постоје они који би покушали да сруше мост из разних побуда није предвидио рупе за постављање експлозива, а поставио је дилетационе фуге између сваког лучног отвора и тако обезбиједио своје дјело онако како треба. Због тога они који су покушали да га сруше нијесу могли ни макац даље од првог лука. А и тај оштећени дио је обновио управо  он са својим градитељима, по завршетку рата, а по повратку из заробљеништва из Норвешке.

Ред је да на осамдесетпети рођендан моста др Мијат С. Тројановић добије, коначно, и  попрсје, поред споменуте табле.

А споменичка табла коју су поставили комунисти о покушају рушења моста треба да претрпи значајне исправке и то искључиво у циљу представљања праве истине.

Поред тога, треба свакако да се постави велика табла, које не би реметила окружење, која би сасвим била у складу са њим, а на којој би домаћи и страни туристи, пјешаци, путници, планинари, могли да прочитају сљедеће тачне наводе и податке:

– Новац за изградњу Моста на Тари је обезбиједило и одвојило Министарство грађевина Краљевине Југославије.

– Треба да се испишу сва позната имена оних који су учествовали у изградњи моста, јер су показали невјероватну умјешност и храброст.

– Мост је свјетски рекордер по величини дрвене скеле и тај рекорд неће највјероватније бити премашен, јер се оне више не користе. А њене димензије су износиле: висина 141/44, а распон 116 метара.

– Мост је свјетски рекордер и по томе што је дрвена грађа довлачена са удаљености од 25 километара, а тесана је ручно. Ни тај рекорд не може бити никад надмашен, јер се за све данас користе јаке машине.

– Мост је свјетски рекордер и по томе што је изграђен само уз помоћ једног камиона којим се свакодневно довозио цемент из Солина поред Сплита.

– Мост је свјетски рекордер и по томе што је саграђен уз помоћ само једне мјешалице за бетон.

– Мост је свјетски рекордер и по брзини извођења радова – градња је започела 1938.-е , а завршена је 1940. године.

– Приликом цјелокупне изградње десила се само једна жртва; наиме, страдао је, и то искључиво услед своје непажње, за сада непознати радник, по неким Мађар, али по другима несрећник је био од Прибоја.

Тако би, коначно, могла да се представи права истина о мосту, да се разграничи од лажи и намјерно смишљених легенди, оних који никако нијесу могли да прихвате да је ,,трула“ Краљевина Југославија, и то под таквим тешким условима, направила нешто што је најбоље на свијету. Зато и покушај рушења тог љепотана треба схватити само као покушај уништења једног монархистичког подухвата, а не као спречавање надирања моторизованих италијанских трупа на дурмиторску зараван, јер су они веома брзо то учинили преко доњег моста, који је саграђен 1930. године, само га малчице средивши.

А некако тих година та ,,натрула“ Монархија је изградила у Зетској бановини мноштво лијепих здања заиимљивих и смјелих архитектонских рјешења, више мостова, путних праваца, школских зграда, солану, силосе, електричне централе…

Ових дана штампа, портали и телевизијске станице увелико најављују да је за први мај ове године, а звучи то веома познато, најављена обнова, односно сређивање моста, спомињући, наравно, немилице нетачну кованицу ,,Мост на Ђурђевића Тари“. Нејасно је зашто она није могла да започне, рецимо, у априлу. Можда је нешто јасније кад се зна да се те обнове и скоро свих трошкова прихватила Влада НР Кине. Многи су увјерени да су се за тај чин одлучили због нашег филма ,,Мост“, који велича непостојећи подвиг партизана, иначе, због представе рађене по угледу на најевтиније италијанске шпагета вестерне, који додуше јесте сниман управо на Мосту на Тари и око њега и то је једина истина. Занимљиво је да је филм доживио велику прођу у тој до скоро најмногољуднијој земљи свијета…

Међутим, у сваком случају треба поздравити њихов великодушни гест и застидјети се чињенице да ми нијесмо били у стању да то сами средимо. Истина, било је неких покушаја 1986. године, али је више од истинског сређивања утврђено и потврђено да је мост у добром стању, а тада је било већ 46 година од његове изградње.

Сва прилика, тако је и обећано, а то су потврдили и неки од оних који су били у могућности да виде скицу обнове, да ће Мост на Тари задржати све оно што му је дао онај који га је и осмислио и саградио – професор др Мијат С. Тројановић, што је  једино исправно рјешење. Новина је да ће мост бити освијетљен, што ће само још више утицати на и онако величанствени изглед. Вјероватно ће и архитекте осмислити неку другу боју металних држача ограде, јер оваква плава по многима одудара од околиша, јер није погођена боја Таре.

Сигуран сам да било која земља на свијету има овакав мост, са оваквим бројним свјетским рекордима, да би  знала да то искористи онако како и треба. Можда је и крајње вријеме да почнемо да размишљамо о ономе чиме смо богато награђени, а то је изобиље природних невиђених љепота, да их коначно искориштавамо онако како и треба, чувајући их, али и да ми будемо искључиви господари у свему томе.

Мост на Тари, мост кроз вријеме, кроз сваки његов ковит, мост који се радује сваком без изузетка, мост који грли и штити све редом, мост који је уврштен међу двадесет најљепших на свијету, мост који заслужује много више бриге и  пажње, јер дивљења је у изобиљу…

Зато – срећно Ти осамдесетпето љето, велики Мосту на Тари!