Осављени народ ломачом се рађа

Прича о Светом Сави настала је из његовог пепелишта, а ми би без те приче били  још неизговорљиви, недописани, распарани. Из те ватре горења, он је постао САВОЈАВЉАЊЕ  и наше НАДОЈАВЉАЊЕ. На  ЛОМАЧНИКУ још једне осветне смрти остави  србском памћењу  да тај жар ИСТИНОЈАВЉАЊА згрће  рукама, да би своју студеност и слабоће  вјечно усијао .

Прича о Светом Сави је непрестано побјеђивање смрти, одлажење од себе ка Оном Вјечном свих нас, изнад нас .

И свака од тих побједа је још тежа, још већа, још узвишенија .

Најмлађе дијете „дивног и страшног“ господина Стефана, постаје од малена најстарије у Господу, кроз смјели бијег, да  се из лова, искреним  богоискрењем , унапоји   у кући свих жедница српских, именом Гора Света. И да постане неутјешива,  недохватна  ловина  свог оца, који организује потрагу. Залуду,  јер је млади принц већ закорачио у тихоту, изван метежа и гордљивости, изван погледа Оних који га се не нагледаше довољно .

То је прво побјеђивање, подвиговање, раслављивање, уједностављавање себе, ка Припојништву, Вјечном Завјетништву. Пребјег из лова, Добјег до смирноће Манастировања оних који су могли казивати: „Ми знамо .“

Ту ВИДЈЕЛНИЦУ нико прије и нико послије у српском постојању  није толико услушкивао и услуживао  трпљењем и достизавањем, да би чаша Српства била чистија, дубља, паметнија.

Растково  урастање у неземно био је најотворнији и најудаљенији Дан, најзорнији дан у Србској историји, јер је његов глед знао куда и коме у грљење иде.

НАЈУТРЕНИЈЕ  бјекство од свега ка ЈЕДИНОСВЕМУ.  Од очекиваног принчевства  уразамислио  се ка заслуживању ПРИЧЕСТВА.

ПРОПУТИО  је син а за њим, ево, драга браћо  и сестре, путује његов народ осам вјекова, и више клеца него што стиже. ОДЛАМА се од Свечевог имена,  још заборављив,  је ли био дан или вече кад је своје, још дјечачко лице из шуме звјеради окренуо ка најугријаној мисли, Богу и рекао: „Ја ти долазим БЕСКОНАЧНИ. Ево ме, само звјерад да оставим звјерадима, сребро да проспем славожељенима, стреловите соколове умирим. И свој постриг подарим  као извињење,  најзлатније сузе једне српске мајке, Ане, убожене Анастасије .

ДРУГО савладавање  смрти је онај трновски трен , када је нагледани, омудрени, богооки, пуноручни, Светознани Свети Сава, засанио у зимско бугарско дочекање, овај доносилац БЛАГОГЛАСЈА, БЛАГОРИЈЕЧИ,  БОГОИСПУЊЕЊА .

И ТО ДРУГО ОСВЕТИЊЕНО  смирење је настало као и ПРВО,  из путниковања,  прелаза  из једног свијета у други, из ражељених упитнина Светих земаља  у којима је архиепископ Сава  боравио и ослушкивао себе, у призиву рода свога,  куда ли је и шта ли је, јесу ли се браћа убраћила, да ли су првосвештеници још утјеха свом  народу.

И његове непропадне мошти починуше тако близу, а тако далеко од  Србије, да би чудесноћом  наградиле Бугарску, која се дичише што свечево тијело прихвати као богодар

Савино тијело  је починуло у Милешеви (док је људско гордење давно погинуло) за живота земаљска, кратковјечног.  Богољубљена мисао покорила је тијело племића а узвисила га у БОЖНОМ и заувијек утихнула „бесовске пјесме“.

Милешева  је постала вјечно прољеће, сунчаник,  најблагомилосније топлиште које су подариле Савине мошти,  најсвјетлоносније, и Са Острогом најсветоносније ПОСВЕТИШТЕ у српској ВЈЕКОВНИЦИ.

И од тада  је Милешева, Савино коначиште а истинско јутриште, постала  најпиткија ријеч код Срба, а Сава  прва и једина, јер гдје год је коракнуо звјериња је претварао у кротку јагњад,  каменишта у изворишта,  пустоши у разведрене куће. Он је био и остао, он јесте и садања пуноћа српског дисања и најдалековидније рочиште са Богом .

Он који је утишавао жеђ за пјесмама, постао је најстварноснија и најгрлатија  српска химна, поносник,  коју су знали чобанчад,  себри,  велможе,  наше ватроносно молитвиште,  чија молитва још није пресахнула, ето толико вјекова. Док су други мрмољили ми смо Савом течно говорили,  најасније,  најистинитије.  Све неозначено Светим Савом би добило смисао,  прокорачило,  прожуборило,  пробуктало,  Савоточило,  и у нас се уточило,  да нам буду пуна уста,  са четири слова просторнија од било којег живота,  Он се није наживио да се могао набожити и народ свој Светим Духом забожити .

Сава божији оданик, прво је постао човјеком у Богу, него што је земно одрастао и замомчио се. Он је занебесније  заБогомолио,  него што је принчевски господарио и сластио се титулама и имањима. Он, заистински слуга…

Не плачите Срби на том плачишту,  на том спаљеништу, нашем Јерусалиму, Косовишту, јер ту је сада српско небниште и степениште. Ко се ту не огрије тај се  никада у сунце  није загледао, ни себе  разумио и видио,  ни видовније Саву призивао .

ДОБРОДОШАО САВО, СРПСКА ГЛАВО И СЛАВО.

СРПСТВО ТЕ ИШТЕ .

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: