Осиромашени уранијум: (Не)конвенционално оружје?

Пише: Игор Дамјановић

Бура око најаве баронице Анабел Голд, замјенице министра одбране Велике Британије да ће Украјини заједно са тенковима Челинџер-2 бити достављена и муниција са осиромашеним уранијумом, полако се стишава. Посаде су обучене, а Челинџери већ шпартају Украјином, ако је вјеровати пропагандном једноминутном видеу који је објавио министар одбране Алексеј Резников. Ипак, за сада нема потврде да су стигли до бојног поља, нити да је са њима стигла и уранијумска муниција.

Осиромашени уранијум представља основни нуспроизвод који се ослобађа сложеним процесом рада нуклеарних електрана, конкретно потрошње обогаћеног урана у виду нуклеарног горива. Осиромашени уранијум је једнако токсичан као обогаћени, али има мању радиоактивност. Кључно питање је да ли и довољно ниску да се може сматрати конвенционланим оружјем, а не хемијским, или чак нуклеарним. Утилизација, односно безбједно одлагање осиромашеног уранијума је технолошки захтјевно и скупо, посебно за земље попут САД и Велике Британије, које енергетског сектора имају и значајне ефективе ратне морнарице на нуклеарни погон.

Још један проблем за САД што су се противоклопни пројектили израђивали из веома скупих легура волфрама. Да би двоструко рационализовали трошкове, САД прве су почеле да противтенковску муницију израђују од осиромашеног уранијум. Показала се двоструко чвршћом од скупе вофграмске, а у односу на гвожђе чак 5 пута. Без обзира што су америчка влада и Свјетска здравствена организација изнијеле увјеравања да осиромашени уранијум није дугорочно опасан по здравље, интерне инструкције НАТО војницима на терену често су биле у колизији са оним што су званичници говорили јавно. Тако је било и са тзв. Златним правилима, брошуром коју су НАТО војници добијали на КиМ како да се понашају у зонама гдје је током агресије њихова авијација дејствовала осирмашеним уранијумом.

Претходних година трудио сам се да у црногорској јавности проблематизујем ову тему, болну за све нас којима је опака болест узела најмилије. Те моје активности конкретизоване су у Апелу 243, кога су 20. Годишњицу агресије подржало 243 истакнутих представиника друштвено-политичког живота, почевши од блаженопочившег митрополита Амфилохија, владика Јоаникија, Кирила и Методија, покојног Момира Булатовића, тадашњег градоначелника Будве Бата Царевића, 20 народних посланика, 18 љекара, 10 универзитетских професора, будућих министара у влади Здравка Кривокапића – Владимира Лепосавића и Младена Бојанића, односно актуелне предсједнице парламента Данијеле Ђуровић. Захтјев апела био је формирање «Независне парламентарне комисије за утврђивање посљедица НАТО бомбардовања на здравље људи».

Касније је прецизирано да парламентарна црногорска параламентарна пракса умјесто комисије познаје институт анкетног одбора, па је садашњи министар финансија, а тадашњи посланик Александар Дамјановић у 2 наврата предлагао његово формирање. Нажалост ово је глатко одбијала тадашња парламентарна већина. У Србији је тада истовремено почела са радом парламентарна комисија, која долази до неких значајних закључака. У суштини, како ми је тада испричао њен предсједник др Дарко Лакетић, српска комисија је тијесно сарађивала са комисијом италијанског парламента, која је дошла не само до значајних експертских налаза, већ и конкретних одлука као што је утврђивање «института квалификоване вјероватноће». Примјеном овог института уколико је војник који је боравио на контаминираном терену оболи од канцера, или других болести које може узроковати осиромашеним уранијумом, не утврђује се да ли је конкретно оболио од додира са токсичном материјом, већ вјероватноћа и на основу тога исплаћује одштета.

До краја 2017. године италијанско правосуђе донијело је укупно 43 пресуде, којима се налаже исплата одштете од рака обољелим италијанским војницима, који су служили у војним мисијама на Косову и Метохији и другим територијама изложеним дејству осиромашеног уранијума. Ниједна друга држава чланица НАТО пакта осим Италије није отворено говорила о проблемима и штетном утицају на здравље које је могао изазвати осиромашени уранијум на КиМ. Ипак, то не значи да поједине земље попут Холандије овај проблем нису схватили озбиљно, па су послије непуних годину дана донијели одлуку да због осиромашеног уранијума повуку своје војника са територије КиМ, 30. јуна 2000. Након повратка у домовину, наложено је да се заштитна одјећа холандских војника одложи у складишта за радиоактивни материјал.

Процјене наше државе говоре да је на СРЈ бачено између 15-20 тона муниције са осиромашеним уранијумом, од чега се сматра да је 80% испаљено у последних 15 дана рата када је требало Слободана Милошевића убиједити да прихвати ултиматум Мартија Ахитисарија и Виктора Черномирдина. Тада је осиромашеним уранијумом нападнута и територија Црне Горе, 30. маја полуострво Луштица, али и телевизијски торањ Пљачковица код Врања. «Имали смо сусрете са људима који су чистили брдо Пљачковица – то је брдо које је непосредно изнад Врања, на којем се налази телевизијски релеј – то је брдо које је једно од највећих жаришта тог типа везано за осиромашени уранијум на Балкану. Нажалост, 40-так људи, радника Комуналног предузећа, својевремено после рата је добило налог да огради жичаном оградом тај простор пре него што је Винча овде урадила контаминацију. Од тих 40-так људи више од пола је преминуло, већином од малигних болести. Међу овима који су живи, има такође оболелих од малигних болести.»

Након избијања епидемије корона вируса, рад комисије српског парламента је практично заустављен, а њен рад у паралментарним сазивима 2020-2022. и актуелном није обнављан. О осиромашеном уранијуму чини се да је престала да прича и др Даница Грујичић, актуелни министар здравља, угледни неурохирург, која је широј јавности постала позната захваљујући проблематизовању питања осиромашеног уранијума баченог у НАТО агресији. За разлику од Србије у Црној Гори није допуштено да ова прича уопште буде покренута, иако је почетком те 2019. године проф. др Владимир Тодоровић, директор Клинике за онкологију КЦЦГ изјавио: «У Црној Гори сада има више од 3.000 новообољелих од карцинома, а ова опака болест годишње у нашој земљи однесе око 1.300 живота. Само на Клиници на чијем је он челу, на лијечењу је око 2.000 онколошких пацијената, што је за чак три пута више него прије 9 година када их је било 650.»

Посебно забрињавајуће је што су прије 10 година из «Института за јавно здравље Црне Горе» објавили да је у 2013. години највећи број новообољелих од карцинома регистрован у Будви и Тивту, градовима између којих се налази полуострво Луштица, у којима живи 10, односно 15 пута мање људи него у Подгорици. Тог 30. маја 1999. НАТО авиони испалили су 90 уранијумских пројектила на практично голе стијене Луштице и то је посебан разлог за бригу. Наиме, уколико муниција са осиромашеним уранијумом умјесто у оклопно борбено средство за чије уништење је пројектована, удари у стијену настаје радиоактивна прашина, коју ваздушне струје могу носити десетинама километара. Радиоактивна прашина даље се може таложити у води, биљном и животињском свијету. До данас нико из НАТО пакта није објаснио зашто су гађали голе стијене на Луштици, а логични закључци који се сами по себи изазивају истовремени осјећај страха и бијеса.

Све у свему, постоји довољно чињеница које доводе у питање критеријуме по којима је муниција са осиромашеним уранијумом сврстана у конвенционално оружје. Сада када се руска војска суочава са ризиком да се оваква муниција употријеби против њихове војске у руској јавности појавиле су се позиви да се пред органима УН поднесу иницијативе да се ова муниција забрани. Као и многе руске инцијативе закаснила и сада без реалних шанси да буде усвојена и примијењена. С обзиром да сама не производи и не користи ову врсту наоружања Русија је могла, нећемо претјерати ако кажемо и морала, да покрене иницијативу много раније и услови споразуме о контроли и смањењу нуклеарног оружја услови забраном муниције са осиромашеним уранијумом.

Евентуална употреба пројектила са осиромашеним уранијумом нанијела би штету не само руској војсци, већ и становништву Украјине. О томе су говорили и трезвени Украјинци, попут независног новинара Анатолија Шарија, који истиче да «народ у Украјини не треба много да брине о нуклеарном оружју Русије јер су мале шансе да га примијени» и додаје да «Украјинце више треба да брине што је Британцима апсолутно свеједно што ће бити са загађењем украјинском земље».

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: