Ослобађање од новоговора у ери когнитивних ратова

Пише: Мирослав Стевановић

Давне 1949. године, Џорџ Орвел у свом роману “1984” описује феномен злоупотребе језика за контролу ума људи. Он пише о режиму који је наметнуо “новоговор”, нови језик који (заједно са неуротичном опсесијом за евиденцијама и контролом) користи да обезбиједи менталну премису репресивне владавине. Орвел „новоговор“ описује као језик састављен тако да сваки израз има значење које је дозвољено да се преноси. На тај начин се искључују могућа друга значења, а свака мисао која није пожељна постаје језички непреносива. То се постиже, прије свега, избацивањем непожељних, али и измишљањем нових ријечи. Тако је у Орвеловој фикцији, уз тотални надзор и контролу, створено друштво у коме за потребе управљања лаж постаје истина и истина лаж.

Мање од пола вијека од објављивања „1984“, током грађанских ратова у бившој Југославији смо били свједоци паралелног рата ријечи, које су обликовале политику међународне заједнице и жигосање Срба. У тадашњој варијанти новоговора, основно право хрватских и босанских Срба сведено је на ријеч „побуна“, легално присуство Југословенске народне армије на простору Југославије била је „окупација“, а тежња за етничком доминацијом других народа над Србима у БиХ и Хрватској као „право на самоопредјељење“. Пар година касније, на пола вијека Орвеловог ремек дјела, свијет је, слуђен реториком, олако прихватио да је агресија НАТО на Србију „хуманитарна интервенција“, иако то као основ једностране примјене силе не познаје међународно право.

Производња стварности

Данас, двије деценије од агресије, неолибералне глобалистичке бесмислице постале су глобални аксиоми. Ко избјегава порез и склања паре у офшоре није више криминалац него је инвеститор. Глобални колонијализам је постао легалан у виду финансијализма, па чак уз подршку институција попут великих банака и ММФ-а. Флоскуле попут транспарентно, инклузивно постале су замјена за правно уређено и демократско одлучивање.

Примјер, за демократске стандарде апсурдног, признавања неизабраног Гваида у Венецуели и непризнавања изабраног Мадура, уз пријетње инвазијом, санкције и блокирање 30 милијарди долара те државе, потврђује да демократија више не подразумијева законито и легитимно изабрану власт, да санкције више не значе мјеру за противправно понашање и да хуманитарна помоћ не означава чин солидарности већ легитимацију интервенционизма. Као у Орвеловом „новоговору“, ријечи се користе да пренесу само оно значење које је Западу тренутно потребно да монополише ресурсе и контролише људе.

Да све буде још горе, нове ријечи које прикривају суштину или извитоперују значење познатих појмова усваја и систем образовања, чиме се у младом интелектуалном слоју шири замагљена слика стварности. Дошли смо у ситуацију да медији, друштвене мреже и, што је најгоре, научни радови постају језичко бојно поље, са наметањем нових значења познатим терминима, увођењем нових ријечи непрецизног значења које намећу свој утисак о стварности, невезано за чињенице. Корпоративни медији не извјештавају него производе информације за профит, невладин сектор није стециште активизма већ легло идеолошке пропаганде, а научни радници не истражују него масовно производе дискурсе.

Стварна позадина

Језик у јавном дискурсу постао је дио пропагандне стратегије за усмјеравање јавног мнијења и, уједно, акција неолибералних глобалиста, тако што се користи да фабрикује и шири апологетику тираније и колонијализма у позадини те акције. Такав развој не може бити резултат воље само бешчасних медијских, невладиних и научних радника, него мора да постоји нешто чему је данашњи „новоговор“ потребан. Спрега је непристојно очита у случајевима промјене легланих власти у државама, укључујући и у настојањима да се свргне изабрани предсједник САД.

Оно што пада у очи је да су носиоци овог рата ријечима против држава заправо недржавни актери. Војни теоретичари примјећују да ти ненасилни методи „могу да стварају тактичке дилеме (противницима)“. Како налазе, кључне мете постају перцепција и контекст и, стога, разарање до којег доводи примјена ненасилних метода долази „изнутра“. Развој информационих технологија довео је до нових когнитивних и друштвених платформи на којима је све очитија разорна моћ ријечи, које постају „алтернативни медијски екосистем као средство ратовања“.

У информативном простору остварује се синергија формално независног дјеловања медија, друштвених мрежа и науке. Умрежавање ових дејстава данас је оперативни задатак НАТО савеза, у циљу њихове инкорпорације у војне операције. Како то изгледа у пракси, видјели смо у обојеним револуцијама (у којима се под плаштом невладине организације истакла и група људи из Србије), али и у лудилу које се шири Америком и Британијом због ничим доказаног руског утицаја, иако те двије државе скоро монополски контролишу медијски и интернет простор. Замјена теза и двоструки стандарди постају темељ на којем се ствара виртуелна стварност, која за циљ има наметање перцепције.

Ради се о стратешком концепту који САД и НАТО не таје, осмишљеном за напад на интелектуалну моћ мете (државе). Убијање истине и њена замјена виртуалном стварношћу подривају и затим постају основ раскола у друштву. Лажи, полуистине и дезинформације, односно виртуална стварност, глобално се шире корпоративним медијима и друштвеним мрежама. Циљ је изазвати дестабилизацију друштва, остварити утицај на колективну психу, рационалност, емоције и политичку лојалност, а као резултат и на капацитет одупирања, односно да би се друштво принудило да прихвати компромис.

Жмурити или отворити очи

Зашто би бринули о нечему што је проблем цијелог свијета? Зато што оваплоћење такве доктрине у пракси неодољиво подсјећа на слоган режима из Орвеловог романа – „Рат је мир, слобода је ропство, незнање је моћ“. То мора да забрине свакога са трунком људскости и достојанства. Јавни дискурс даје безброј повода. Да ли је нормално да за западно лешинарење под плаштом „инвестиција“ подводимо под појмове „сарадња“ и „отворено тржиште“? Да ли је покоравање западној хегемонији на сопствену штету оправдано ако се означи као „партнерство“, а прихватање уцјена позитивно ако се назове „заједничке вриједности“? Да ли су нормални односи са Русијом стварно „малигни утицај“?

Уосталом, да ли замјена јасног правног поретка бесконачним законским предлозима владе, под плаштом „усклађивања“, прихватљиво у систему подјеле власти и владавине права? Зашто је национално осјећање позитивно у САД или Британији, али не и у државама које су на мети неоколонијализма. Под том чизмом, владавина треба да је провидна (транспарентна) али не нужно законита, инклузивна али не нужно демократска, одговорна али у мјери да трошкове не приказује нужно и у резултатима… Зашто невладине организације учествовују у процесу доношења одлука кад немају демократски легитимитет, зашто јавне институције раде себи маркетинг о јавном трошку…

Питање је шта ми ту можемо? За почетак, требало би прекинути праксу да у медијима и књигама читамо како је нормално и законито нешто што је у пракси очито другачије од онога што се имплицира савременим новоговором. Глобални тренд који се пројектује из англоамеричког неолибералног глобалистичког естаблишмента не може се зауставити без отпора. Док год све мањи број људи контролише све већи дио свјетског богатства, елита се неће смиловати ни посустати у свом бестијалном походу.

То не значи да треба да прихватамо залуђивање разним правима која никога не штите и пројектима који ништа не доносе, осим што денационализују новац и задужују грађане. Очекивати од медија који су углавном приватни да ће извештавати о нечему за шта нису плаћени није реално. Очекивати од тржишно оријентисане забаве и невладиног сектора да ће имати савјест исто је што и очекивање од оних које се баве најстаријим занатом да буду брачни савјетници.

Линија одбране

Не смијемо допустити – а толико можемо – да ћутке чекамо глобално ропство, у коме ће локалне номенклатуре служити као повремено смјењиви управници логора (када нису по вољи глобалистичке неолибералне елите). Нећутање се у рату наратива може захтијевати од науке. Само критичка наука може да репродукује интелектуални слој који ће имати способност критичког мишљења. Зато је витално важно да национална власт подржи науку.

Али, та подршка науци не смије почивати на моделу који од научника захтијева да брзо и непрекидно избацује „научне“ радове. Тако се принуђавају научни радници и универзитети да се, како би обезбедили финансирање, приклањају серијској продукцији. Такво финансирање, посебно ако је државно, води рутини научних пракси и на темељу тога хијерархије у науци. Жртве су млади академски грађани и цијело друштво.

На држави је, ако је народна, да ослободи научну мисао, да подстакне базична истраживања и да престане да финансира истраживачке пројекте који никоме не требају. Тада би од науке могло да се очекује да истражује стварност, а од образовања да умјесто болоњског заглупљивања развија критичко мишљење. Народу, у сложеној данашњици, сигурно не требају „експерти“, оспособљени да само репродукују рутину и незаинтересовани да рационално превазилазе сложене проблеме, а на држави је да се јасно опредијели.

Извор: Нови Стандард

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: