Ослобађање од Отоманског царства и „шестерац“: Звицер, Миловић, Ивановић, Брковић, Спајић, Милатовић

Пише: Вељко Павић

Од када јавност Црне Горе на средствима информисања, а есклузивно на поратлу Вијести, чита пресретнуте разговоре људи који се сумњиче за најтежа кривична дијела симптоматично је и лако уочљиво да та лица имају поприлично слично виђење званичне српске политике на простору бивше Југославије са колумнистима већ поменутог медија али и са предсједником Милатовићем и премијером Спајићем.

Да ли се ова тврдња може поткријепити доказима?

Свакако. Ако пажљиво пратимо политичку и новинарску активност поменутих особа, јер Звицеру и Миловићу власт у Београду и српске политичке партије у Црној Гори ометају разрађен посао шверца наркотика, колумнистима антисрпских Вијести угрожавају колонијални пројекат назван Западни Балкан, а предсједнику и премијеру спровођење и надгледање тог пројекта. Српски политичари ремете пословне комбинације Звицера и Миловића, модерну верзију браства и јединства на српску штету Ивановића и Брковића, као и евроатлански пут без алтернативе Милатовића и Спајића. Прати се свака изјава српских политичара и одмах се реагује на њу, јер ради се о народу који је извршио геноцид и мора увјек бити под присмотром,. Тај народ је реметилачки фактор и угрожава установљену геополитичку архитектуру у југоисточној Европи.

Толико је примјера који поткрепљују горе изнесене тврдње.

Последњи јесте бесомучна хајка на предсједника Ковачевића након једног пригодног говора на обиљежавању важног датума у историји Црне Горе. Ријечи се извуку из контекста и настаје медијски линч, јер Срби немају право да на било који начин тумаче своји ближу и даљу прошлост, да са свог српског становишта како је писао Милош Црњански уређују своју садашњост и будућност.

Да ли смо чули или прочитали да Звицер и Миловић у Скај преписци, Ивановић и Брковић у својим колумнама, Милатовић и Спајић у јавним наступањима говоре и пишу о унутрашњој и спољној политици Хрватске, Босанске Федерације, окупираног Косова и Метохије, али када Срби нешто кажу одмах се појаве борци против великосрпског хегемонизма, па чак и криминалци морају да осуде ту страшну појаву. За првоборце европских вриједности то се подразумијева, то је осуђивала и Аустро-Угарска и Коминтерна у прошлости, сада сав слободан свијет. Звицер и Миловић, Ивановић и Брковић, Милатовић и Спајић неће коментарисати изборе у Хрватској гдје је очекивано добар резултат имао проусташки Домовински покрет, ћутаће о параџематима у Босни гдје се пропагира екстремни ислам, неће ријеч рећи о изјавама у политичком Сарајеву у којима се стално пријети протјеривањем Срба преко Дрине, окретаће главу на дешавања на Косови и Метохији гдје је Нато окупација довела до тога да Срби живе у гета слична онима у којима су живјели вјековима Јевреји.

Вратимо се на први пар овог шестерца : Звицер и Миловић. Питамо се зашто су толико нападани у Вијестима када имају сличне политичке ставове о званичној српској политици, зашто се ова два човјека престављају као да су кумови са Сицилије, или неко овдје покушава да опере своју нечисту савјест. Да јесу то што кажу Вијести они би већ одавно били у затвору, али нијесу јер су та два млада човјека продукт црногорског друштва,оне политике коју су до пре десет година те исте Вијести подржавале. Њих је као и Вијести створила недодирљива Служба државне безбиједности, она што је крива за међусобно истребљење оних које је увукла у шверц цигара и дроге са намјером да сакрије своје крваве трагове. Ти људи нијесу највећи кривци за своју злу судбину и нијесу постали то што јесу јер су тако васпитавани у својим кућама. Они су упали у канџе једне монструозне државне службе која их је на крају пустила низ воду , а да се то сакрије и оправда наступа медијска испостава Државне безбиједности. Зашто?

У пројекту разбијања државне заједнице Србије и Црне Горе удружили су се сви они који ћемо касније упознати као криминалце или медијске личности. То је било оно вријеме када се институционализовао шверц дроге. Не могу Звицер и Миловић, и они које су наслиједили бити једини кривци за метастазу криминала у Црној Гори. Да постоји независно тужилаштво и судови они би били свједоци сарадници а не главно оптужени, јер само би тада сазнали ко их је увукао у незаконите послове, коме су давали новац, ко су новинари чије су медије финансирали.

Сви су у вријеме прије и после референдума из 2006. године ћутали, па и Вијести, јер они су тада имали сасвим други задатак постављен од Службе безбиједности – затворити очи пред шверц цигара и дроге, доћи до независности по било коју цијену, ћутати о црним фондовима из којих су куповани гласови и страни посредници. Када је све то завршено на нечастан начин Вијести постају борци против криминала. Није него, да будемо до краја поштени, часнија је позиција пара Звицер-Миловић од оног Ивановић-Брковић јер они добро знају шта се дешавало у Црној Горе у вријеме припреме и спровођења референдума, као што и стране тајне службе све то знају па сада тим истим Вијестима даје пресретнуте разговоре са намјером да тај антисрпски медиј преставе као савјест друштва и великог борца против криминала.

У тој назови борби постоји и паралелни антисрпски фронт, све под маском објективне критике српских политичара, па када у Вијестима читамо скај преписку видимо да је она у многим стварима слична са ставовима двојца Ивановић-Брковић када говоре о политичком дјеловању Вучића, Додика, Мандића, Кнежевића, Ковачевића. На питање одакле паре за крађу из 2006. године одговориће да је то прошлост, ми смо часни, а неко други је прљав, рецимо Звицер и Миловић, али ви сте тада били на истој страни. Да би то сакрили нападају се српски политичари, али када Срби неће да пристану на те оптужбе, што је суштина оклеветаног говора предсједника Ковачевића који каже да имамо проблем у Црној Гори и да га треба рјешавати, онда настаје хајка чији су инспиратори у Вијестима.

Не може писање у Вијестима разријешити све оне супротности којима је бременита Црна Гора,а поред тога многе ствари чекају на наплату. Двојац Ивановић-Брковић мисле да својим текстовима могу репрограмирати старе дугове, али не, тај дуг може бити само већи, а вријеме његове наплате ће бити јако опасно. И ко овдје изазива опасност, предсједник Ковачевић или ова два новинара? Он, као и остали српски политичари у Црној Гори, тражи отварање досијеа Службе безбиједности, а да ли сте чули да двојац Ивановић-Брковић траже нешто слично? Не. И нећете. Јер њима је казано да то не чине, да су и они тамо негдје, али не као непријатељи, већ као сарадници. Гдје је у свему овоме двојац Милатовић – Спајић? Они су свакако на позицијама колумниста Вијести, и једнима и другима је речено да тако нешто не траже.

Узимајући у обзир горе речено, поставља се питање за шта служи двојац Милатовић-Спајић?

Која је улога петоразредних банкара у црногорској политици који свакако знају шта је са новцем од шверца наркотика, или ипак не знају, јер те западне банке запошљавају корисне идиоте који ништа не знају о финансијама. Толико знају, али морају да ћуте, а ћутање на једној страни изазива превише ријечи на другој. Тако предсједник и премијер, као и колумнисти Вијести бране интересе Црне Горе и боре се против, већ ноторне, великосрпске агресије. Један чин те борбе огледа се у гласању у Уједињеним нацијама о геноциду у Сребреници. Један паметан човјек је казао да тамо гдје се налази опасност тамо је и слобода. Да, али за часне људе. Да ли вам личе Милатовић и Спајић као неко ко ће у опасности изабрати да буду слободни, да ће ризиковати и казати истину? Ако је од њих будемо чекали утопићемо се у мору лажи, јер ко се сјећа Индијаца који су служили енглеским колонијалним господарима? Говоримо о људима без лица, без савјести и става, извршити задатак и нестати. Некако изазивају сажаљење, иако личе на продавце новца испред храма у Јерусалиму. Неко ће рећи да није у реду стављати у исту раван Звицера и Миловића са већ поменуте четири персоне. Ова прва двојица бар не ћуте. Остала два пара говоре о свему, само не о оном гдје не би смјели да ћуте. Но неком треба да се суди и најлакше је наћи кривца у онима који вас опомињу да то суђење треба што прије да почне. О томе говори предсједник Ковачевић и зато је и нападнут. То суђење је немирење са окупацијом са којом су се помирили Милатовић и Спајић. Они су изабрали да умјесто слободе буду робови са привилегијама. Ако су данашњи колонијални моћници пожељни зашто се враћати у прошлост, будућност је све. То је политичка позиција Милатовића и Спајића и није важно ко је суверен, а ко вазал ако имамо пристојне плате. Додуше, позиција добро ухрањене свиње која и не слути да ће доћи вријеме када мора бити заклана. Милатовић и Спајић пристају да буду оно што руски филозоф Дугин назива шестом колоном, који са двојцем Ивановић-Брковић имају исти однос према онима који јасно кажу да смо окупирани.

Јесмо, али цивилизовано, грађански, проевропски, евроатлански; Заправо се ради о смоквином листу који безуспјешно скрива голотињу квинслишке позиције. Управо је то позиција којој служи двојац са невидљивим кормиларом Милатовић-Спајић, онима којима су руке крваве до рамена, а који причају о вриједностима.

И онда слиједе нека логична питања предсједнику и премијеру: да ли у Црној Гори постоје било какве вриједности? Зашто не постоје, па морамо узимати баш оне које не произилазе из нашег духа? Да ли су употребљива морална ,правна и естетска начела наших предака, ако их је уопште и било? Да ли сте чули да та двојица политичара у пригодним приликама цитирају Марка Миљанова, да прочитају посланицу светог Петра Цетињског? Не, али ће сваки дан говорити о евроатланским вриједностима.

Сада је јасно зашто никада не говоре о прошлости, а када је неко и помене, као што јер то прије неколико дана учинио предсједник Коваћевић, они по инерцији реагују на начин да све што се не поклапа са њиховим тзв. увјерењеима представља говор мржње. Милатовић и Спајић кажу да су такве изјаве опасне и да неком пријете, позивају на сукоб, да пријете миру. Наравно да су то српски политичари који ремете срећу најбољем од свих свијетова. Да ли ви, Милатовићу и Спајићу, када се у сусретима са челницима НАТО-а искрено смјешкате, вријеђате српски народ којима су убијали жене и дјецу, бомбардовали болнице и цивилне возове? Да ли стисак руке оправдава те страшне злочине? Да ли учествовање на састанцима у Бриселу јесте угрожавање мира и пријетња Србима? За Србе свакако јесу. И да ли сте ви достојни функције који обављате с обзиром да у Црној Гори живи више од једне трећине Срба? Не знам, и не могу докучити да ли у тим сусретима у Бриселу има нечег што ми неупућени не можемо разумјети. Да ли на тим састанцима постоји она егзистенцијална мучнина о којој говори Жан Пол Сартр. Забога, та војна алијанса је убијала не само српску дјецу и жене већ и дјецу и жене у Ираку, Либији, Сирији, Авганистану. Требао би читав папир да се испишу имена народа над којима су учињени најстрашнији злочини.То су они са којима Милатовић и Спајић дијеле исте вриједности, а они који су страдали, они су ипак далеко од цивилизованог свијета. Некада ће неискрено и упутити саучешће, али колико је то лицемјерно? Један савјет неком из службе предсједника и премијера. Нађите претпостављеном фотографију дјевојчице из Вијетнама која бјежи путем док они са којима дијелите исте вриједности бацају бомбе на њено село. Не би нас зачудило да би то видјели као неку пријетњу, да та фотографија угрожава мир и свијетлу будућност. Упитајте се да, не дај Боже, неко вашој дјеци нанесе слично зло па да дођете у позицију Аљише Карамазова који упркос својој кроткости на сличне злочине тражи освету.

На крају једна замјерка и савјет српским политичарима. Када помињете Турке у историјском контексту нагласите да су нам они ипак били, колико су то дозвољавале историјске околности, часни непријатељи. Савјет је да се манете, што би казао народ ћорава посла и пружања руке онима који нам желе зло, да је помирење у Црној Гори немогуће са онима што све чине да нам ускрате права која као народ и немамо. Тражите промјену устава и закона како би дошли у позицију да будемо своји на своме и да не зависимо од политичке воље од било кога. То ће бити дуг пута, као и наша борба за ослобођење од Отоманског царства.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: