Ослобођење Београда у Великом рату: Под командом Петра Бојовића храбра српска војска ослободила је Престоницу

Пише: Јована Цакић 

Велику победу у Првом светском рату Србија је несразмерно скупо платила: током рата изгубила је, процењује се, између 1.100.000 и 1.300.000 становника што је чинило готово трећину укупног становништва или чак око 60% мушке популације.

Након објављивања рата Србији, регент Србије принц Александар Карађорђевић је 29/16. јула објавио свој ратни проглас:

„На нашу Србију насрнуло је велико зло. Аустроугарска нам је објавила рат… Невоље наше Краљевине и нашег народа са Аустријом нису почеле од јуче… Моја је влада… хтела избећи по сваку цену сукоб и зато је изишла у сусрет аустроугарској влади до крајњих граница попустљивости, преко којих не може ићи ниједна независна држава… Нажалост, бечки државници осташе глухи… Ја сам принуђен позвати све моје драге и храбре Србе под српску тробојку… Срби, браните свом снагом своје огњиште и српско племе!“

Након објављена рата у ноћи између 28. и 29. јула 1914. године, са територије тадашње Аустроугарске отпочео је напада на Београд.

Црна Гора је стала уз Србију а њен краљ Никола обратио се прогласом народу 6. августа:

„Црно жути барјак, који од давних времена као мора притиска душу југословенског народа, развио се да тај народ сада потпуно уништи, да његове слободне представнике Србију и Црну Гору прегази… Тко је јунак и слиједи корацима два стара српска краља, да гинемо и крв прољевамо за јединство и слободу златну… Ми смо хтели мир, а наметнут нам је рат“

Прве године рата Србија је потукла аустроугарску Балканску војску. Наредне године њена војска суочила се са Тројном инвазијом. Не желећи да се преда, српска војска се повукла преко Албаније. Евакуисана је на Крф.

Маса избеглица налазила се на крају физичких и психичких снага. Искрцавање на Крф описао је француски очевидац: „Сви уопште беху потпуно исцрпени, страховито мршави. Јадни Срби. Излазили су из чамаца придржавани од морнара и шесера, пењући се тешко уз брдо подупирајући се пушкама и најзад се сурвавали потпуно исцрпени, готово бесвесни“. Измучене српске војнике свакодневно је косила смрт. У почетку је било просечно 120 смртних случајева дневно. Болесници су ради изолације и лечења били скупљени на острву Виду, али на њему се одигравала таква агонија да је међу Србима острво постало познато под именом „острво смрти“. Наш песник, Милутин Бојић, опевао је страдање свог народа кроз, данас, добро познату песму „Плава гробница“

Стојте, галије царске! Спутајте крме моћне,

Газите тихим ходом!

Опело гордо држим у доба језе ноћне

Над овом светом водом.

Ту на дну, где шкољке сан уморан хвата

И на мртве алге тресетница пада,

Лежи гробље храбрих, лежи брат до брата,

Прометеји наде, апостоли јада.

Зар не осећате како море мили,

Да не руши вечни покој палих чета?

Из дубоког јаза мирни дремеж чили,

А уморним летом зрак месеца шета.

То је храм тајанства и гробница тужна

За огромног мрца, кô наш ум бескрајна,

Тиха као поноћ врх острвља јужна,

Мрачна као савест хладна и очајна.

Зар не осећате из модрих дубина

Да побожност расте врх вода просута

И ваздухом игра чудна пантомина?

То велика душа покојникā лута.

Стојте, галије царске! На гробљу браће моје

Зави’те црним трубе.

Стражари у свечаном опело нек отпоје

Ту, где се вали љубе!

Јер проћи ће многа столећа, кô пена

Што пролази морем и умре без знака,

И доћи ће нова и велика смена,

Да дом сјаја ствара на гомили рака.

Али ово гробље, где је погребена

Огромна и страшна тајна епопеје,

Колевка ће бити бајке за времена,

Где ће дух да тражи своје корифеје.

Сахрањени ту су некадашњи венци

И пролазна радост целог једног рода,

Зато гроб тај лежи у таласа сенци

Измеђ’ недра земље и небеског свода.

Стојте, галије царске! Буктиње нек утрну,

Веслање умре хујно,

А кад опело свршим, клизите у ноћ црну

Побожно и нечујно.

Јер хоћу да влада бескрајна тишина

И да мртви чују хук борбене лаве,

Како врућим кључем крв пенуша њина

У деци што кликћу под окриљем славе.

Јер тамо, далеко, поприште се зари

Овом истом крвљу што овде почива:

Овде изнад оца покој господари,

Тамо изнад сина повесница бива.

Зато хоћу мира, да опело служим

Без речи, без суза и уздаха меких,

Да мирис тамјана и дах праха здружим

Уз тутњаву муклу добоша далеких.

Стојте, галије царске! У име свесне поште

Клизите тихим ходом!

Опело држим, какво не виде небо јоште

Над овом светом водом!

На Крфу се преживела српска војска одморила, наоружала и реорганизовала. Одатле је пребачена на Солунски фронт где је већ 1916. године забележила успехе. После дугог затишја борбе за пробијање фронта почеле су септембра 1918. године. Српске и друге савезничке снаге пробиле су фронт и убрзо је Бугарска принуђена на предају. Српска војска незадрживо је напредовала и 1. новембра 1918. ослобођен је Београд.

Прва армија Војске Краљевине Србије, под командом војводе Петра Бојовића, ушла је тријумфално у престоницу само месец и по дана од пробоја Солунског фронта. Тог 1. новембра 1918, после незадрживог налета Дунавске, Моравске и Дринске дивизије, већ ујутру на улицама Београда појавиле су се прве комите, а око 10.30 у град је продро коњички ескадрон Дунавске дивизије и избио на Калемегдан.

Већ око 13 сати последњи окупаторски војници напустили су Београд, рушећи за собом мостове. Око 15 сати Моравска и Дунавска дивизија су се нашле на линији Велики Врачар – Бањица – Топчидерско и Баново брдо, те је Београд званично био ослобођен.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: