Осми конгрес: Ave Caesar! Morituri te salutant!

Пише: Војин Грубач

У ефиру се појавила информација да је данас ,,чувени Осми конгрес” преименованог СКЦГ!

А то преименовање је, као и пресвлачење у нову одјежду, јако давно било.

Толико давно, да дједови причају унуцима како се до момента преименовања лијепо живјело, а унуци не вјерују- мислећи да им се причају басне Крилова.

*Удаћу се, не знам тачно…

Елем, тада су, послије пресвлачења СКЦГ, бивши комунисти морали изабрати нови пут, и ту су имали дилеме.

Баш као и цура из стиха: ,,Удаћу се, не знам тачно, у Никшић ил’ у Шипачно”?!

Преименовани су ипак, некако, са задршком од пар година, ,,без дилеме” изабрали Никшић.

,,Удали“ су се трајно, са свечаном ,,свадбеном заклетвом”, посвећеној вјечној вјерности: ,,Док нас смрт не растави”!

И одмах приватизовали фабрике, које су нестале. Тако је у маху ријешено питање деценијске класне борбе, јер је нестанком фабрика нестала и радничка класа.

Дакако, послије ликвидације радничке класе, кренуло се у процес лагане ликвидације препорођене буржоаске класе, системом кувертирања.

Како од куверти апетити расту, то се у последњу куверту увијек успијева смјестити комплетна имовина олигарха, који само може констатовати: ,,Вода донијела, вода однијела”!

Мада, према свједочењу социјалдемократе Рања, преименовани су и од КАП- а кувертирали 800 милиона долара.

Дакако, ,,смрт КАП-а”, кроз његово кувертирање, је била исправно приношење жртве идеји прохујале комунистичке епохе, јер је сав тај новац, до цента, уложен у споменик Брозу у Подгорици. А ко не вјерује у то, значи- ,,слушаће олују”.

Зли језици тврде да је тај споменик једино што је преостало од бившег СКЦГ и комунистичке идеологије, али и од Црне Горе, додају они озлојеђенији.

Неки напомињу да је то све што је остало и од будућности, што је помало јеретичка мисао.

Јер, у прошлости нас је чекала сјајна будућност, гдје ћемо бити ,,ка’ Монако”, а десило се, да се народ обрео у просторима гдје се осјећа- ,,ка’ у кноПр”.

Зато конгрес мора бити бљештав, бар свечана сала, ако већ држава не може бити таква.

А на конгресу ће 3.000 делегата тражити од народа диљем државе, да их подрже, те да скупно устану и ускликну: ,,Аве Цаесар! Моритури те салутант!“

*Патер осјећа угроженост

И док преостали олигарси чекају судњи дан, незапослени исчекују моменат када ће уз урлик побјећи са територије “лидера у региону”, препуштајући своје просторе “гостима” из Африке и Азије, окупљени на Конгресу ће с нестрпљењем чекати говор патера нације.

На том самиту, а то се већ зна, патер ће им рећи да се осјећа угрожено, у смислу идентитета, па ће им предложити, вјероватно у функцији ,,егзарха Цариградског трона”, аутокефалност Цркве, а у функцији ,,оца нације”- јачање црногорског идентитета.

Када то изговори, загрмјеће аплаузи делегата из Рожаја, Плава, Гусиња, Тузи и Улциња, да подрже ту ,,фантастичну иницијативу”, која се на њих не односи.

Разлози тога покретачког аплауза су двојаке природе. Први је да се аплаузом ,,искачу по главама делегата” који сумњају у исправност, или још горе – адекватност ријечи патера, а други је- да се добије још покоји стан, за родбину, дјецу или пријатеље.

Дужину трајања аплауза ће одредити аплаузомјери, и он не би смио трајати мање од пет минута.

Ипак, одлуке Конгреса о развоју идентитета неће имати никакав ефекат на преко 260.000 некадашњих грађана Црне Горе који живе у Србији, као и преко 150.000 грађана Црне Горе који су за последњих тридесетак година отишли из Црне Горе, углавном на Запад.

Неће се тицати нити грађана који ће данас или сјутра, ове и наредних година ,,трбухом за крухом” побјећи из земље ,,лидера у региону”.

Те који су отишли, или ће отићи, много не интересује патер, као и његови: конгреси, говори, резолуције и припремне кампање.

*Остатак има „суштински недостатак“

Збиља, па коме тада патер износи своје ,,наредбе” о ,,развоју и јачању идентитета”? Онима који данас живе у Црној Гори?

Од неких 24 одсто грађана Црне Горе, муслиманске и римокатолике вјероисповијети, он ће добити иницијални аплауз на Конгресу, као и величање имена и дјела преко социјалних мрежа.

Послије тога театра они ће растерећено градити свој идентитет, наравно: албански, бошњачки, хрватски, удаљавајући се брзином свјетлости од конгресних, теоретских поставки патера, које их се не тичу.

Опет, деведесет девет одсто православних вјерника, Срба и Црногораца, ће на патерове тезе о Цркви гледати као на ,,купљење труња”, што говори само за себе.

С православним вјерницима ће се солидарисати апсолутна већина коректних атеиста Црне Горе, јер ће констатовати да се патер бави малтретирањам православних вјерника, а не основним задатком- изласком државе из катастрофалног економског стања, које може врло лако темељно иселити Црну Гору.

Преко тридесет осам хиљада незапослених у Црној Гори ће од патера тражити посао, а не бајке о идентитету, на шта ће патер слегути раменима, јер да може- давно би их запослио.

Колико утицај нових бајки о идентитету може бити прихваћен од оних који данас тешко живе, једва састављајући крај с крајем, лако је претпоставити.

*Простор који ничим не подсећа на себе…

Наравно да патер својим причама о идентитету ,,жели помоћи људима” да не мисле о катастрофалној ситуацији у којој живе.

Међутим, управо таква ситуација руши свако идеолошко обадање, а ефекте му последично своди на ништицу.

Осим тога, патер превиђа да Устав Црне Горе јемчи грађанима право на слободу и идентитет, који је лична ствар.

Самим тим, патер се у новој идеолошкој функцији јавља рушитељем, а не гарантом Устава, што је велики фаул.

Свему томе се придодао тотални крах свих теорија о нацији које су предостављали дворски идеолози.

Желећи да ,,дању” нађу дубље аргументе у корист својих теза, дворски идеолози су својим “ноћним открићима” рушили све што су ,,дању” градили.

Како таквих неспретњаковића свијет није видио, слиједи логична конгресна представа, и постконгресни распад идеолошке маскараде.

Над економски раскубаном Црном Гором, темељно унесрећеном, данас ће се догодити говор патера, иницијални аплауз, поза, тезе о угрожености, минум пет минута рукопљеска, као и ватромет.

Послије тога ће се десити почетак бржег, овај пут тоталног распада пројектованог новог идентитета, сукобљеног са народом, Уставом, логиком и здравим смислом.

Управо зато би се, на крају баладе, могли присјетити стихова великог пјесника Бранка Миљковића, о просторима који сличе овом нашем, гдје каже:

,,Простор који ничим не подсећа на себе, птицама померан, ветровима сличан, сам у себи, сам за себе, ничему вичан, вечити почетак ужасан, без потребе.
Простор језиком трајања препричан и претворен у вечност која ником не треба, вечност за проклетство, које будно треба под свежом хумком плен свој непомичан.”

А народ ће, уз уздах и олакшање, за пар дана констатовати: ,,Сваког чуда за три дана доста!”

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: