Осмјех праведника који „стријеља“ прогонитеље

Пише: Коста Ненезић

Познат је овај осмијех однекуд. Обишао је давно цио свијет. Некад са петокраком, a данас са крстом. Ал’ овакав осмијех може произвести само лице праведника. Први је осмијехом стријељао своје убице. Други своје прогонитеље. Осмијех је једини универзални службени језик. Исти је, на свим континентима наше Земље.

Он је ријеч, ријеч пркоса, израз слободе. Некад може више да каже од говора најбољег оратора или од насмијане Да Винчијеве Мона Лизе, јер се и за најобичнију слику сматра да говори више од хиљаду ријечи, наравно ономе који је у стању да их чује и разумије.

Тако се са усана Љуба Чупића, може прочитати: „Слободу, не можете убити“, а са усана Оца Жељка Ћалића: „Правду и истину не можете утамничити“. Међутим, осмијех најбоље говори о нама.

О нашој доброћудности или малигности. Дучић је у својим „Градовима и химерама“ записао, да се треба чувати човјека од чијег осмијеха његово лице поружња.

Пао ми је на памет говор Драгоја Живковића, обновитеља у покушају, тзв. Црногорске православне цркве, који у свом заносу, ширећи уста, саопштава да ће, ако се обнови аутокефалност црногорске цркве, са Српством у Црној Гори бити готово. Сјетимо се и манијакалног грохота Милана Роћена и Вука Јеремића, док преко жице, по међународној тарифи размјењују искуства о сношају са својим државама, Црном Гором и Србијом, који није осмијех, него поруга.

Ругање свима нама, пасивним субјектима њихових дјела. Узгред, неизоставно, гримаса уредника живе обмане, који у 2020-ој години, у својој емисији изговара: „Никад више 1918“, највећи нонсенс у дискурсу данашњице. И тако даље… Но, ипак ово нису осмијеси, него само фацијални и звучни изрази. Експресије оног негативног. Овај данашњи осмјех, као и онај од прије 78 година, уписан је у књигу вјечности.

Он је трансмисија вируса слободе, који ће се трајно населити у тијела оних у којима постоји искра слободе. Управо тај осмјех ће корона фри, претворити у страх фри државу.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: