Основ црногорских „антифашиста“ је замаскирана мржња, лицемјерје, подмуклост и истински фашизам!
Српска страдања не занимју "црногорске антифашисте"
Уставни суд Бих је прије неколике године Дан Републике Српске прогласио неуставним. Међутим, састав тог суда (2 Бошњака, 2 Хрвата, 2 Србина и 3 члана номинована од стране Европског суда за људска права) је такав да ће он увијек изгласати одлуку која ће бити на штету српског народа. Након такве одлуке Уставног суда БиХ, Република Српска је на референдуму потврдила свој Дан, подсјетио је политички аналитичар Бошко Вукићевић.
Интересантно је, казао је он, да је иницијативу за проглашење неуставности Дана РС покренуо Бакир Изетбеговић, бошњачки политичар и син ратног предсједника БиХ, Алије Изетбеговића. По мишљењу многих независних аналитичара, исламски фундаменталиста Алија Изетбеговић је био ратни злочинац и најодговорније лице за покретање рата у Босни и Херцеговини, директни иницијатор крвавих сукоба.
„С друге стране, члан Експертског тима југоисточне Европе за борбу против тероризма и организованог криминала оптужио је 2011. године Бакира Изетбеговића за подршку и помагање вехабијама у Босни и Херцеговини. Толико о објективности и добронамјерности покретача иницијативе о уставности Дана РС“, оцијенио је Вукићевић и додао:
Но, од свих ових ствари тренутно ми је најинтересантнија реакција црногорских „антифашиста“. Не воле домаћи „антифашисти“ прослављање Дана Републике Српске. Не воле ни Републику Српску. А ни Србе. Мржња према српском народу је основа њиховог „антифашизма“.
Они, како наглашава, виде само злочине које су починили припадници српског народа, а слијепи су на све несреће и геноциде чије су жртве били Срби. Тим „антифашистима“ суза српског дјетета мање вриједи од сузе друге дјеце. Основа њиховог „антифашизма“ је замаскирана мржња, лицемјерје, подмуклост и истински фашизам. Но, изгубили су некадашње позиције моћи и сада могу само да плачкуњају.
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:
УТЕРИВАЊЕ АНТИСЕМИТИЗМА ИЛИ ЗАТАШКАВАЊЕ СРБОФОБИЈЕ
Потсетили бисмо да је београдски лист „Збиља – Reality“ објавио у септембру 2001. године отворено писмо Милана Поповића Савезу јеврејских општина Југославије под насловом „УТЕРИВАЊЕ АНТИСЕМИТИЗМА ИЛИ ЗАТАШКАВАЊЕ СРБОФОБИЈЕ“, где дословно стоји:
Поштовани,
Запањује ме да сте ви заједно са разним парадржавним и псеудоправним организацијама започели утеривање антисемитизма у Србији, баш као да тиме желите да сакријете истину о сулудој десетогодишњој хајки коју се наша браћа широм света спроводили против српског народа. Ви врло добро знате о линч-апелима за бомбардовање српског народа које су потписивали људи попут Ели Визела или Ђерђа Сороса са стотинама других. Не знам да ли сте нешто покушали да зауставите иако сте знали праву истину о дешавањима на Балкану. Ваша хајка на српске величине попут Владике Николаја Велимировића, генерала Милана Недића, па и Димитрија Љотића је исто као када би Срби у Србији вршили хајку на Теодора Херцла, Бен Гуриона, Голду Меир, Рабина Алкалаја или било ког јеврејског националисту. Вама смета српски традиционализам, национализам, светосавље, митологија, а не смета вам то исто наше – јудаизам, ционизам. Пљујући по герералу Недићу, нпр. Филип Давид не говори да је он јеврејски националиста који у нашој општини држи предавања о Кабали. Маните се приче о антисемитизму јер сте се лоше понели према српском народу који је на крају десетогодишње хистерије затрован уранијумским бомбама. Не можете ви судити и забрањивати књиге које вама лично не одговарају, јер су изнеле истину коју ви нећете да видите. Нисте ви једини меродавни у духовном свету па нека о нама и други кажу шта мисле јер ми живимо у Србији коју су домаћи и светски Јевреји итекако попљували у прљавој пропаганди преко разних својих чланова. Запитајте се да ли би Израел изручио неког свог грађанина суду у Хагу? Имам право да све ово кажем јер је моју породицу од холокауста спасао генерал Милан Недић, дајући јој документа са српским именима. Мондијализам не доноси никакво добро ни Србима ни Јеврејима па према томе водите рачуна о вашем понашању јер што више будете измишљали антисемитизам и тражили цензуре српски народ ће све више окретати главу од Јевреја. Срби никада ништа нису рекли против Јевреја у Израелу који се извршили етничко чишћење Арапа да би добили чисту државу, а против домаћих Јевреја који су водили заједницу имали би много шта рећи и не баш лепо. Србофобија нпр. Сорос Фонда или Хелсиншког комитета, или разних других хуманитарних група је мора коју смо сви доживели да би врхунац била НАТО агресија. Дигните главу и реците истину, није вама место у плаћених папагаја који певају песме о људским правима управо угрожавајући иста Србима. Уместо измишљања антисемитизма предлажем господину Сингеру, Леблу, Секељу, Давиду и другим да позову на округли сто српске националне мислиоце да размене ммишљења, анализују основе, утврде разлике, и то све дијалогом , а не да господа иду заједно са Наташом Кандић, Соњом Бисерко, Вераном Матићем и другим острашћеном антисрпском братијом и тиме срамоте Јеврејство. И на крају као Јеврејин питам се ко доноси правила шта је то антисемитизам а шта није. По вама, све што не хвали Јеврејство је непријатељ. Та критичка литература би требала вама бити поучна да препознате оно што и слепци виде. Ви када употребљавате појам „гоји“ (свиње) за нејевреје чините увреду а то веома често радите. Време је очито за неке нове Јевреје да преузму заједницу од оних који су кроз комунизам и мондијализам испољили огромну мржњу према Србима.
Милан ПОПОВИЋ
(Види: Милан Поповић, Утеривање антисемитизма или заташкавање србофобије, „Збиља“ – “Reality”, Београд, 30 септембар 2001).
Не упуштајући се ни у какве друге коментаре о „утеривању антисемитизна или заташкавања сербофобије“, како рече Милан Поповић, констатовали бисмо да је Амерички јеврејски конгрес објавио једно србофобично писмо америчком председнику Билу Клинтону, преко целе странице у „Њу Јорк Тајмсу“ од 26 априла 1993. године, које гласи…
A J Congress
SHALL WE PRAY THAT THEY ALL DIE, MR. PRESIDENT?
An Open Letter to Bill Clinton
Dear M. President,
We write this Open Letter to you as friends. Your presidency has given new hope and vitality to our nation and to the world. You have challenged us to live up to our ideals, not to succumb to our fears.
Regrettably, the courage and decency that have characterized your approach to the nation’s challenges at home have so far found no resonance in our response to massive Serbian aggression and brutality in the Balkans. We know you are distressed by Serbian aggression, and you have urged a tightening of sanctions and the enforcement of a no-fly zone. But as the genocidal shelling of Srebrenica and Sarajevo resumes, it is clear these measures will not stop the massacre.
Slobodan Milosevic, president of Serbia, mockingly thanked you for not intervening in the slaughter. He and his Serbian allies in Bosnia believe they have been given a green light from America (European leaders gave them the green light long ago), and have resumed their onslaught on Srebrenica and Sarajevo with unrestrained brutality and fury.
Observing the atrocities committed by the Serbs, Larry Hollingworth, the senior U. N. refugee official in Sarajevo, said of the Serbs: “I hope that their sleep is punctuated by the screams of the children and the cries of their mothers.” But what about us, Mr. President? Is our sleep disturbed by the screams of the children and the cries of their mothers?
The question of why the worlds did nothing to prevent the Holocaust has haunted the civilized world. Tragically, we now know the answer to that question. It is for the same reason that the world is doing nothing, and that we in America are doing nothing, to stop the ethnic cleansing, the systematic rape of women and little girls, the slaughter of innocent, outrages that are now assuming genocidal proportions.
It was cowardice, callousness, and a massive failure of the moral imagination in the Western world that made the Holocaust possible. Have we really learned nothing from that experience?
Is the world’s most powerful nation, its only super power, helpless in the face of brutal Serbian aggression? There are those who maintain this is so. But you yourself, Mr. President, argued persuasively during the presidential campaign that stopping Serbian aggression does not require that we send large American ground forces. You maintained that air strikes, ending the arms embargo against Bosnian Muslim, and other limited measures can effectively deal with the worst of Serbian aggression.
Later this month, there will be worldwide commemorations of the six million Jews who perished in the Holocaust, victims of the world’s indifference no less than of Nazi brutality. You, Mr. President, will personally participate in the dedication of a new U. S. Holocaust Memorial Museum. IF the memory of those victims does not move us to respond to suffering and persecution in our own time, what conceivable purpose does memory serve?
If we cannot muster the resolve to stop the carnage in Bosnia, then at least let us not interfere by preventing Bosnian Muslims from defending themselves. Mr. President, and the arms embargo now!
Your own team of experts who just returned from Bosnia urged that you end the embargo. They also called for military intervention to protect cities under siege swelled with surviving refugees who have already suffered beyond human endurance, and to safeguard food convoys to these starving people. Act on their recommendations, Mr. President!
The New York Times of March 20th describes a little girl being brought into Srebrenica hospital, the lower half of her face blown away by an exploding Serbian shell. “I must confess we all hoped and prayed that she would die,” a U. N. official is quoted as saying, “and die she did.”
Is that really the best we can do, Mr. President? Should we pray that the Muslim of Bosnia all die?
As you have so often said, Mr. President, we can do better. And in the worlds of the sage Hillel, “If not now, when?”
Henry Siegman, Executive Director
Robert K. Lifton, President
American Jewish Congress
This Open Letter has been made possible by the generous contributions of member and friends of the American Jewish Congress. Contributions to enable us to repeat this Open Letter in other publications and to continue efforts to end the slaughter in Bosnia will be gratefully welcome (Види: An open letter to Bill Clinton, The New York Times, Monday, April 26, 1993, стр. A16).
Мало сте побркали лончиће…
Слика у тексту се односи на РС Крајину, а сам текст је посвећен Србској Републици Босни и Херцеговини.
Neće biti kuśo, nego su Ti antifašisti trn u oku!
Iskonsko zlo su svi nacionalisti, ma posebno ovi pridošli, koji bi da ćeraju !
Zamotali su se u mantije, demagogiju i retorike!
Јасно, домољубац?
Али више од тога, четнички је био антифашистички и де факто и де јуре.
Па, како то да ви домобрани тако волите усташе, пјевате Тупсона хорски и „бацате бомбе на Србију“, а мрзите антифашисте четнике?
Па лијепо, јер ви пре свега мрзите нас Србе, а све завијате у друге ставри.
Али, природно сте глупи па то не знате чак ни да увијете, а мржња као и љубав не може да се сакрије.
Ајде у рупе канализационе, сатанистичке свиње.
Tako je! Zato smo mi sa našim preŝednikom Milom pohitali u pomoć Dubrovniku da ga spasimo od velikosrpske agresije. I spasili smo ga. Sada u NDMNE možemo slobodno praktikovat naš viševjekovni antifašizam.
E viva preśednik Milo Đukanović!
E viva Montenegro!
E viva antifašizam NDMNE!!
Svi tamo oni drzavu smatraju za plijen i nebi da „placukaju“ vec da pljackaju i druge izrabljuju i tako u jeftinom luksuzu da zive, stvarajuci lazne mitove o herojstvu i junastvu. Pritom te smrde nikud ne mrdaju bez telohranitelja.