Оснуј партију, па квоцај

Пише: Бећир Вуковић

Џаба, свако, у свакој прилици, од статиста на сахранама до бивших нерадника, од трафике до кафане, од таксисте до новинара, савјетује и дијели лекције у вези политике, и увијек предлаже, ни мање ни више, него – како срушити власт. На ове свакодневне елементарне појаве – није дат експериментални одговор.

Аман, оснуј партију – гракну један једног дана на једнога – на једној тераси за пушаче. Аман, и Амин.

Не видим икакав други могући одговор, осим експерименталног. Каква тврда чела, каква тврдоглавост. Уобичајено је тврдоглавост представљати као мулу, иначе, веома, веома интелигентну животињу.

„Невероватно зацело,
кад размисли се зрело.
Ал’ очарана светина,
сматра да све је истина“.

Овдашњи новинар (узмимо ту фелу за пример), „Pobjede“, „Vijesti“, ТVCG, који се с дужном обзирношћу односи према својим преоптерећеним капацитетима, често, одлута, и толико скрене с пута да се до поноћи не може вратити у емисију.

Кад се врати саговорнику, приликом обраћања благоизволи рећи (не омакне се, него се пофали), како је, он, ето – правник. Дакле, правник, који покрива мјесто новинара. Рецимо, онај главоња са ТVCG, каже да је правник. И, не трепне. Притом, наравно, не каже да није новинар. Ако каже шта је, ваљало би да каже и – шта није.

Стара је изрека да је правник особа вјешта у заобилажењу закона, дочим, новинар би требало да буде особа која тачно зна гдје треба да забада нос, а гдје прст, и оловку….

Кратак преглед црногорског новинара: има јако осјећање сопствене вриједности, заједно са слабом представом о вриједностима других. Још кад су наведена осјећања уоквирена менталитетом, добијате лик којем би се и мула насмијала, иначе, веома, веома интелигентна животиња, на уже, из рода папкара.

Будући да листом знају како се руши власт: новинари, колумнисти, уредници, пол. коментатори, нво вјетропири, мујезини, пол. аналитичари, надриљекари, баштиници, трговци, бив. спикери, надничари, гуруии, пенз. проф, пенз. удбаши, презбитери, педели, лектори, разна пискарала, стални курати – будући да тачно знају како се руши власт – аман, зашто не оснују – партију. Ваљда је то једини – још увијек се каже – легитимни начин.

Гостујући на једној телевизији, да би новинару (?) указао да ради свој посао, Небојша Медојевић је, отприлике рекао: мани ме се, не учи ме, ти, како се води политика, него оснуј странку, друже, па се бави политиком. Другим ријечима – аман, сјаши.

Има мјеста да кажем како кокошка квоца најгласније и галаму диже око легала кад је мућак снела. По неписаном обичају, највише квоцају плаћеници из нво сектора – сорошчад, и новинари, међутим, у овој Страдији, на прсте лијеве руке можете набројати независне новинаре. И, пуна капа.

Можда се нешто промијенило, али, доскора, у Црној нам Гори није било ‘школованог’ новинара. Овдје су се, колико до јуче, новинаром представљале најподобније – комунистичке протуве из Бара Краљских, Бара ускочких, Бара Жугића, Бара Рмандића, Нудола, Мула, Муртовине, Прекобрђа, Сировца, Јанковића крша, Пржишта, Трубјеле, Јарчевијег страна… Једном подобни – на вјеки подобни.

Новинаре, и сву фелу горе (не)набројану, никако, нимало, нипошто, николико, ниуколико, не разликујем од власти. Ни за нокат кратконогог папкара.

Поштованом читаоцу, преносим толи стари, толи кратки дијалог. У доконлуку јесењем, кишном, послужиће…

Неки антички философ заступао је учење да живот није ништа бољи од смрти. Кад га је ученик запитао, а зашто онда не умре, одговорио је: зато што смрт није ништа  боља од живота.

Дужа – јесте..! Боља – није..!

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: