Останак и опстанак или узмицање и нестанак
1 min read
Мишо Вујовић
Пише: Мишо Вујовић
Вероватно ћу доста тога, већ казаног, поновити. Могуће је да “ситни” детаљ некоме запара ухо, да загребем по савести успаване масе и њених прагматичних вођа. Нешто ћу можда преумити због чињенице да смо колективно склони преуму и забораву, на своју штету.
Народ каже: “Ко себе заборави и Бог га је заборавио!”
Код нас је обрнуто. Бога смо заборавили, а себе од суштине и памћења одвојили. Некада смо се одметали да се не покоримо забораву. Данас једва чекамо да нешто одбацимо и затуримо. Морално и нематеријално, најчешће. И колективно, ако нисмо успели да га уновчимо или “утрампимо”.
Никада нећу заборавити речи патријарха Павла упућене окупљеном народу или збегу склоњеном иза манастирских зидина које чуваху италијански војници КФОР-а тог драматичног 20. јуна 1999. године у Пећкој патријаршији:
“Тешка су времена и ми не смемо посустати. Турци су владали скоро пет векова и нисмо клонули духом. Прошло је Турско, проћи ће њихово!”
Стигао је и Серђо ди Мело, први шеф УНМИК-а на КиМ.
“Ми нисмо против српског народа и циљ нам је да успоставимо мир и заштитимо цивиле. Ви сте највећи ауторитет у свом народу”, обратио се са дубоким поштовањем нашем патријарху овај Бразилац, страдао 2003. године као шеф УН у Ираку.
Тог дана, док је горео цео Космет и векови нестајали у пламену албанске мржње и освете, локални политичар је од шефа УНМИК-а тражио да посредује да шиптари врате отети службени аутомобил. Слично се десило и у Београду, на протесту поводом самопроглашења независности – из поломљених излога крале су се патике.
Шиптари и данас кажу да су свету српску земљу плаћали крвљу и парама. Рупа у памћењу има доста.
У књизи “Плач Старе Србије”, игуман манастира Дечани, хаџи Сетафим Ристић, описује зулуме Арнаута над Србима под Турском царевином. Исто се догађало под управом Аустроугарске у Првом светском рату, Италије и Немачке у Другом …
Између два рата ситуација се променила тако што су досељеници, претежно Црногорци, жестоко узвраћали на сваку шиптарску провокацију. Али власт у Краљевини Југославији, која на трон Албаније доводи Ахмеда Зогуа, потоњег краља Албаније, није спровела стратегију о реторзији становништва.
Уместо да их врате тамо одакле су стигли, комунистичке власти су импортовале на десетине хиљада Шиптара из најнеприступачнијих делова Албаније.
Брозов план се састојао у следећем: Албанија – седма република ФНРЈ, са Косметом у свом саставу. Данас то уједињење најављују Тирана и Приштина. Србија чека званичан став КФОР-а.
Недавни упад Росу није провокација, већ тестирање Београда и припрема за чишћење Севера. Бљесак, Олуја… Шта је следеће: Оркан или Тајфун?
До пада Ранковића зулуми шиптара су обуздавани и гушени успешно. Сваки отпор решаван је по америчком принципу: уништи и онеспособи.
На Космету, где је међународна политика озваничила стратегију апсурда и преседана, заживела је симбиоза тероризма и људских права. Силоватељи, масовне убице, нарко дилери, терористи, постали су, под будним оком ЦИА-е и БНД-а, борци за слободу предвођени пензионисаним америчким генералима.
Стога не чуди да до данас није утврђен идентитет осморици припадника ОВК убијених у Рачку, који према налазу патолога нису били осунећени те сасвим извесно нису припадали албанском националном корпусу.
Још тих шездесетих, многима се није допала идеја национално хомогене и уређене Србије, из које су масовно демонтирана индустријска постројења и фабрике преношене у Словенију и Хрватску.
Од слома једне целе освешћене државне гарнитуре, 1966. године, креће лагани суноврат Србије на Космету, покрајини креираној да увек на федералном нивоу може прегласати Србију.
Историја суноврата, која је отпочела одстрелом српских кадрова шесдесетих година прошлог века, настављена је продајом српских имања, за енормне паре, Албанцима, а завршила се зулумом шиптара и НАТО бомбардовањем Србије.
Али то није крај. Краја нема без нашег пристанка. Без пркоса, отпора или предаје.
Свашта је речено али је много тога и прећутано. Још нисмо упознати са свим оним што је потписано у Бриселу. Ко пијан плота ухватили смо се за таксе, а довели смо њихову царину на административну линију. Прихватамо ли, добијањем заједнице српских општина, признање шиптарског Косова? На крају, још нико не објашњава појам разграничења. Уздам се у Бога да је то само маневар Београда, за осиљене шиптаре неприхватљив. Мало се зна о свему што је стављено на политичку тезгу. Подржавају се колаборанти, шићарџије, трговци и слуге у сопственој кући.
Знам да је маневарски простор наше власти сужен. Песма “Отаџбина” Ђуре Јакшића је наш план. Наша стратегија. Нека још један крик запара мутаво бестиђе и моралну глувоћу.
Међе су нам на Кошарама и Паштрику. Тамо су сене наше деце на вечној стражи.
Одзвањају и данас те речи Светог Патријарха: “И Турци су владали скоро пет векова, али нисмо посустајали!”
Зашто ни педаљ не смемо дати? Не зато што неће стати, већ што се прошлошћу и памћењем не тргује. Нису то дипломе ни докторати, копирани, купљени или позајмљени, већ векови крвљу брањени, са тапијама чије нам постојање враћа наду. Смемо ли допустити да наше светиње, благо које нас чини великим народом, сутра постане културна баштина шиптара? Баштина дивљака који су је рушили и палили вековима уназад?
Само пре деценију и по уништено је и запаљено преко 150 храмова, међу њима Арханђели и Богородоца Љевишка. “Зеница ока мога гнездо је лепоти твојој”, записао је преко фреске, на арапском језику, путник фасциниран њеном лепотом.
Та лепота данас је мерило светлости и таме наше колективне душе. Она је барометар наше свести и цивилизацијске зрелости.
Зашто траже да себи чупамо душу?
Да би нас свели на марву и водили на кланицу?
Да ли је Космет територија или историја?
Космет је и једно и друго, али и треће. Он је небо Србије и ризница њеног памћења. Трезор и тапија. Али је, изнад свега, света књига страдања у којој је патња исписала најузвишеније странице. Жертва благородног чувства, од Милоша до јунака са Кошара и Паштрика.
Космет је зид плача и музеј на отвореном.
Земља храмовима освештана и крвљу натопљена.
Те светиње сведоче чија је територија. Ни неку “Чукур чесму”, ни мост, ништа на Космету шиптари нису саградили, осим што су се множили и отимали туђу имовину.
Турска окупација Космета трајала је безмало пет векова. Отишли су Турци, отићи ће и Американци, али Срби не смеју да оду, још мање да се одрекну Косова и Метохије.
Прошлост нас посматра, опомиње и чека да се напокон усправимо.
Свети оци кажу да су и народи као појединци – склони паду.
Грех није пасти, али јесте неустати и ваљати се у каљузи срама и издаје.
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:
Jednom … Između dva rata, bliže tridesetim, jednom se drznulo jedno bijelokapca, pa je zaskočio neđe nablizo Ljubarde u Metohiji đečarca mlađana na izvoru i silovao ga. Kako je, jel de, opšte poznato da su oni masom dupejepci, arnauti! Kako bilo, umalo puče kastig niz polje metohijsko, digoše se Crnogorci na oružje. U bijesu popališe desetinu šiptarskih sela i nagnaše silni svijet u bežaniju. Gonili ih danima sve do Pantine nablizo Vučitrna, usput su padale glave, krv se silna proli arnautska … A, tamo, i polju isprijed Pantine , tamo šoptarski zbeg sačeka jugoslovenska vojska, propušti ga kroz brešu pa naperi cijevi na podivljale Crnogorce željne osvete i krvi, da ih ustavi kako zna i umije! Onda se tu cijelo jedno prijepodne neuspješno pregovaralo.Neđe isprijed noći Crnogorci lude glave iznwnada krenuše da probiju liniju, nastade metež silni, padoše i prve žrtve na njihovoj strani. Svašto je tu bilo, vele da su vojnici sabotirali i odbijali komandu, pucali iznad glava … I ko zna kako bi to svršilo da u mrklu noć odnekud nije pristigao Simo, glasoviti Vujov potomak, četobaša silni u svoje vreme. Poslala ga biše vojna komanda da posreduje, da ako umiri metohijske Srbe, naseljenike iz Crne Gore, među kojima je imao veliki ugled i uživao neizmjerno poštovanje. Simo, i on sam naseljenik u srbijansku Jablanicu, negda komandir letećeg žandarmerjskog voda, koji je svojevremeno čuda činio na arnautskoj granici, probijao na Kosovo, žario i palio niz granicu, Simo, o kome su se i pjesme pjevale jednako na srpskoj i arnautskoj strani : “ Bješte, eno Simo ide …“
I da ne dužim, jedva ih Simo ustavi, da ne puca bruka da Srbin kidiše na Srbina zbog Arnauta!? Istina, s teškom mukom, jednako su mu ponavljali “ svaka tebi čast Simo, ma smo mi svoga posla, prođi nas se Bogom te dobrijem kumimo, Simo“, i sve tako do sama svitanja! Dok im se on u neko doba nije zakleo da prolaziti neće preko njega živa. „Samo preko mene mrtva“ – kaza im zadnju! „Ma ću svoju glavu sam u ruke da vam stavim, o Crnogorci, jadi vas znali, da se ne potežete na starca, da ne dangubite! Pa vi, ako ve nije sram, ako vam nije ža Sima da gine od sebe, ako drukče ne biva, ako je tako suđeno, ela junaci, neka vam je Bogom prosto“!
Pa njima nije bilo da se brukaju, da Sima ognjevita na duši nose! Ko bi pa smio, ko bi se usudio, Sima … Da ga glave koštaju junaka, kada to nikom doslen nije polazilo za rukom, a mnogoga je zadužio, turčina i ljuta arnauta, koje je stoput u crno zavio.
Tako je eto završila ta epizoda koja potvrđuje onu gore tvrdnju iz teksta da su naseljenici, Srbi iz Crne Gore, Crnogorci, da su oni “ žestoko uzvraćali na svaku šiptarsku provokaciju „. Kako ovaj, takođe Vujov potomak, i ođe svjedoči čistu i bjelodanu istinu, kao i uvijek do sada – neka mu je na zdravlje, dabogda šiljio pero sto godina, pa još!
Sloboda ili smrt!
Već ako nas nije stid pred našima starima, pa i ovima metohijskim koji su znali da brane i odbrane svoju čast i obraz.
Još, i nijesmo mi bilo koji Srbi. Srbi smo mi iz srpske Crne Gore, Crnogorci.
A to, jadan, obavezuje, jel de!
Kao nikog drugog, obavjezuje! Ako smo još uvijek što smo jednom bili. Ako smo …
E neka si se Djiko glasnuo. Bio sam se zabrinuo. Svaka ti je ko Njegoseva.
Zdrav bio brate Kvartašu! Neizmjerna ti hvala na brizi! Dok je takvog brata, nema nam pogibije Srbima! Ni nam odovud Planine.
… Daće Bog brzijeh dana! A onda …
Ако и Дако,стари зборе,најбољи су људи….
Vujovicu Bog te blagoslovio.Sta vise reci, zdusno, srcano , istinom vecnom zboris. Da je vise takvih.
Neka nam je sila Njegova u pomoc, jer sve je otislo tako daleko.
Gospodine Vujoviću, svaka ti je na mjestu!
Tvoje neustrašive riječi, snažne kao bujica teku brzo, glatko i bučno, opominju i upozoravaju one koji donose odluke da se naše Sveto Kosovo nikada i nikome ne smije dati, prodati ili izdati.
Sreća je za ovaj narod što postojiš ti i ljudi poput tebe i što se iz vaših tekstova može napajati nepresušnim vrelom istine. Nemoj se plašiti što si i ako si nešto već rečeno ponovio, jer istinu uvijek i svuda treba ponavljati, kako bi dospjela do naroda i do onih koji je moraju čuti, shvatiti i prihvatiti, a istina je samo jedna: Kosovo je Srbija i tačka!
Ovaj tekst ti je sjajan, kao i svi predhodni, u mudrim riječima nijesi oskudijevao, nastavi i dalje da se boriš za dobro svoga naroda i neka ti Bog da zdravlja i snage da iz te neravnopravne borbe izađeš kao pobjednik. Sa tobom su tvoji Čevljani!
„Medje su nam na Košarama i Paštriku. Tamo su seni naše dece na večnoj straži.“
Kako je ovo bolno istinito! Razbudjujuće. Svaka čast, gospodine Vujoviću! Sjajan tekst!
„Мађо…“, nece Crnogorci ostati tako upamceni…ostace bestidna, mafijaska vlast tako upisana, ali ne i ime Crnogoraca, „srpskih Spartanaca“! Imace se Crnogorci po cemu pamtiti…
Znate odlično da je mnogo toga uradjeno po zapadnim direktivama, bez glasa naroda, od priznanja tzv. drzave Kosovo pa do ulaska u NATO…
A Vujovicu svaka cast na jos jednom sjajnom tekstu!
Црногорци су прешли тачку са које нема повратка.Остаће упамћени као изроди какве Историја не памти,не зато што их је много (најбројнији су Украјинци) већ зато што су како Црногорцима и приличи – највећи.
А Србија,шта са једином државом која је гора и од најгоре ЦГ у једнодушној интерпретацији збиље и оних Његошевих,дакле правих, и оних Дрљевићевих,дакле кривих Црногораца?
Србија ће да васкрсне,колико год то звучало невјероватно полусвијету међу нама слуђеном западним крпицама ,ТВ серијама и годишњом миграцијом градског гнуа на плаже југа.Не зато што то Србија мора,може и хоће већ зато што у космичком поретку ствари,мимо сваке вјероватноће,ред успоставља виша воља.Оно,јесте,овај нараштај то неће видјети јер,нема сумње, то није ни заслужио,али нараштаји који тек долазе нагледаће се свакаквих чуда.
А Србија ће бити највеће међу њима.
Живјела Србија!
Б Р А В О!