Остављам те тамо саму, у сну, у том мраку: Јосиф Бродски – Љубав

Љубав

Тргнуо сам се данас двапут из сна
и пришао прозору, где су уличне лампе
половину реченице, која је пала у сну,
са тачкицом, тачкицом, тачкицом продужавале,
како не би оставиле ни једну искру утехе.

Сањао сам о теби, била си трудна. Чудно,
иако већ одавно не живимо заједно,
стајао сам ипак свестан кривице, а моје руке,
које су се радосно ка округлом стомаку протезале,
пецале су у стварности за кошуљом тражећи светло.

Кад сам пришао прозору,
знао сам тачно: остављам те тамо
саму, у сну, у том мраку,
где стрпљиво боравиш, док не дођем,
мене не окривљујеш због намерног прекида.

Јер што се светлошћу разбија,
све то одлази даље у мрак.
Тамо смо човек и жена, она животиња
са две кичме, блажена, тако да деца
само као изговор за нашу голотињу служе.

У некаквој будућој ноћи,
долазиш опет мени: мршава, јадна.
Ту ћу сина, кћерку видети,
који су без имена, и не склањам
руке и не хватам светлост,

Ко би ми овај пут дао право, вас двоје
саме да оставим тамо у царству
хладовине, без рећи испред насипа дана,
који се ипак пресуђују по стварности
која ме налази будног, недостижног.

*

Јосиф Бродски

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: