Осваја ли вуковски рак банализације и богослужење?

Богослужење са преводом на савремени српски – питање тијесно повезано са општим измјенама у богослужењу и аскези које се проводе посљедњих двадесетак година.

Тема свештеног језика је огромна, али укратко ћу навести неке главне тачке за размишљање.

Подијелићу своје аргументе на четири поља:

1. Богослужење је поклањање Богу које није разумијевање него доживљавање;
2. У читавом човјечанству, регистар[1] богослужбеног језика (и његова семантичка група[2]) се суштински и у свему крајње разликује од свих других језичких регистара;
3. Свештени језик мора по спољашњем облику бити онеобичен, очуђен, што свим чулима доноси истину о другости Светога и немогућности да се Он(о) објасни;
4. Једна од главних функција богослужења је кроћење разума, што нису разумјеле западне хришћанске заједнице, па су све подредивши разумијевању свештеног текста изгубиле богослужење, а са њим и вјернике и храмове.

1. Не ради се о разумијевању. Нико, укључујући предводнике литургије, нема потребе да разумије све прочитане свештене реченице.

Грчки учесник литургије разумије црквени грчки тек дјелимично, код тежих пјесама, које користе замршену синтаксу[3] и застарјеле ријечи, разумијевање је минимално (смисао реченица Козме Мајумског је нпр. изузетно недоступан приликом слушања појања).

Из праксе и сам знаш да је одржавање потпуне усредсређености на смисао немогуће, среће се тек код ријетких литурга. Један примјер: колико људи из хора икада (!) размишља о значењу појединих ријечи „Достојно јест“? Колико пута ти мислиш на њихово значење док их изговараш? Има ли уопште потребе и да ли је душекорисно да мислиш на смисао свезе „безъ истления“ (без раздјевичења) и тачно одређено значење које то са собом носи? Помишљаш ли о Дионисијевом опису херувима и серафима и њиховим међусобним разликама? Упушта ли ти се ум у разглабање у којем све смислу Споменути јесте „Логос“? Нека те не гризе савјест: наш разумски окидач, каже неуролингвистика, код узвикивања свештених фраза дјелује управо тако – укључи се на почетку ради распознавања усмјерености, и код перформатива[4] одн. при самом крају („сушту Богородицу те величамо“).

Читав литургијски говор са наше стране јесте перформатив, и било би бесмислено да је ишта друго. За научно-богословско понирање у свештене истине служе светоотачки или учитељски списи, Свето писмо, часови вјеронауке или богословска предавања, на којима се литургијски текст може сецирати и контекстуализовати одн. корелирати („саодносити“).

Сасвим је довољно да литург (а то је сваки учесник литургије!) разумије поједине ријечи и фразе, јер је то мјера одржавања свештене напрегнутости одн. осјећања светости – светиња се не разумије, она се доживљава: то је главни разлог потпуне неуобичајености и тек дјелимичне разумљивости ма којег свештеног језика (изговараног или записаног).

Противници овог става (могу да) наводе девету главу Прве посланице Коринћанима: „Молићу се Богу духом; а молићу се и умом: хвалићу Бога духом, а хвалићу и умом“ (15); „како ће онај који заузима мјесто обичног вјерника рећи амин на твоје благодарење, кад не зна шта говориш?“ (16), и „у Цркви волим рећи пет ријечи умом својим, да и друге поучим, неголи хиљаде ријечи језиком“ (19). Међутим, контекст је ту сасвим другачији. Прво, Апостол народā жели да уреди хришћанска сабрања на којима су били учестали стихијски наступи вјерника који су чудесно (у Светом Духу) говорили на страним језицима, неразумљивим већини присутних. Друго, хришћански скупови су, што је очигледно из његових рјечи, тада укључивали и неке ствари које данас никако не спадају у само православно богослужење: пророковање (што је данас ограничено на личне сусрете са појединим светим старцима и старицама, обично у манастирима), и катихезу одн. поучавање, која се данас проводи на много различитих начина (на часовима вјеронауке, по парохијским домовима или школама, јавним предавањима, богословијама и факултетима, наступима у медијима, итд.).

2. Сваки језик дјелује на основу семантичких група и регистара. Вукова суманутост је била савршено очевидна управо црквеним људима и образованим појединцима (Јован Хаџић[5] је био небопарни претеча Сосира[6], у неким погледима и дубљи од њега, а никао је барем 25 година раније, и то еволутивно сасвим необјашњиво).

Вук је у најбољем случају схватао шта је то жаргон (језик својствен неком дјелокругу), али му је крајња непознаница била језичка функционалност – да језички систем има у великој мјери самосталне подсистеме у зависности од саговорника одн. слушалаца: човјек не говори истим језиком са драганом, са другаром, са дјететом, са оцем, са учитељем, са чиновником, са полицајцем, са владаром, са Богом, са учесницима конференције о биодиверзитету нижих облика планктона у водама суптропске Африке. А главно овдје није само избор ријечи (лексика), него ОБЛИК изражавања – устројство реченице, вербализовање[7], фразе, и (ако се ради о говорном језику) начин изговарања.

Највиши регистар језика лијепе књижевности је литургијски регистар, и он никада, већ по својој природи, не може бити језик не само улице или дома, него ни једне једине школе, почев од основне па све до Православног богословског факултета. Зато што је он функционално суштински другачији, те му спољашња форма одудара дословно као небо од земље.

Ниједан свештени језик човјечанства није никада био разговорни, свакидашњи, уобичајени. Ниједна православна Црква није никада имала такав језик, с изузетком Румуна у 18. в., али и они тек дјелимично. Хришћански кини/којне[8] није био никада и нигдје природни разговорни језик. Почесто у приручницима за учење новозавјетног грчког или у школским уџбеницима Новог завјета стоји потпуно суманута тврдња да је новозавјетни језик био разговорни језик. Јесте се користила техника граматички поједностављеног грчког, али тај језик није био ничији природни језик – људи су говорили своје језике, своја нарјечја, а хришћански кини је живио свој живот, доносио своје кованице и наново осмишљавао већ постојеће ријечи, смјештајући их у сасвим ново сазвијежђе семантичких и граматичких односа.

3. Поступак настанка свештеног текста је истовјетан стварању умјетничког текста (култни текстови јесу извор све писане умјетности) – зове се острањење (онеобичење, очуђење), тј. стварање зачудности представљенога, доношење оностраности, његове потпуне другости и необјашњивости до свих чула литурга, укључујући чуло разума.

Сви учесници литургије чују свештене облике (форме) – и свештеност и умјетност текста су првенствено у облику (спољашњој форми).

Тај облик се не ограничава само на изговарани и записани језик – ту су и ликовна обликованост текста и носиоца текста тј. папира/књиге/свитка…, звучна обликованост текста тј. напјев, смјештеност текста у свештени простор (храм и сл.).

Сви српски преводи православних свештених текстова су смијешно препричавање смисла написанога, без уважавања иједног јединог захтјева спољашње форме, тако да то нису дјела умјетности, чиме се брише и уништава основни двојаки захтјев светиње – да говори о Светоме и да изгледа свето. Али, рећи ћеш, ни црквенословенски превод није уважавао правила јелинске прозодије[9]! Истина, али је то једино што, силом прилика, није уважио, док он има све остале атрибуте свештености. А у погледу прозодије се може рећи да је бар у потпуности пресликавао синтаксу, што умногоме дочарава и јелинску прозодију.

Поред тога, ако се сматра да текст мора имати значење за савременог (образованог!, а каквог друго?!) примаоца, зашто му се онда не подари и савремена форма? Правила класичне грчко-римске прозодије заиста нису била поштована у српској књижевности скоро никад сем у једном изузетно кратком и ограниченом раздобљу, али већ од 17. вијека савремени европски примаоци редовно преводе грчко-римску поезију у облицима својственим савременој европској поезији: нека изволе господа осавременитељи да преведу богослужбено пјесништво у модерне облике стихотворства, какве познаје сва наша новија поезија! А не да нам потурају накарадне шницле од мљевеног меса, без и трунке осјећаја за естетско, без икаквих трагова познавања лијепе књижевности или умјетничког умијећа!

4. Треба бити свјестан да су први у историји захтјев за разумљивошћу подигли протестанти, људи по менталном склопу истовјетни данашњим литургијским реформаторима.

Најприје су хтјели да имају разумљив основни свештени текст – Свето писмо, и то разумљив у складу са тумачењем које је признавао или изњедравао њихов ограничени а надувени ум. Добили су га. Затим су хтјели да од тога језика отпадну сви акциденти (све присушто), све што је њихов умчић сматрао извитоперењем и искварењем – тако су укинули литургијски језик, дакако бришући у потпуности и литургијску праксу као такву. Уз литургијску праксу су пострадали и сви остали „непотребни додаци“ – сва ликовна и украсна грађа. И то је било сасвим сљедствено (логично) и досљедно: ако богослужење треба да буде првенствено разумљиво, онда отпада појање (не пјевање), отпада иконостас и кађење, отпадају тихе засебне свештеничке молитве, отпада свештеник као такав, богослужење се претвара у лагано и разумљиво читање са тумачењем прочитанога, понекад уз тренутке за промишљање, те спонтано, импровизовано скандирање.

И гле: све је свима јасно, али гдје нестаде БОГослужење?

Литургијска реформа, чији је смртни непријатељ СВЕТА ТАЈНА и њена ТАЈАНСТВЕНОСТ, тежи „уразумљењу“ свих облика – она уклања све што смета уму: што ће тамо све те преграде и заслони који застиру оно што мора да се докучи разумом?! Марш, иконостасе, завјесо, тихе молитве, црквенословенски језиче, непотребна понављања, усредсредимо се на разумно читање, да нахранимо свој ум.

Чек-чек! Шта ћемо са другим чулима и душевним осјећањима? Чула и осјећања се хране не разумијевањем него искуственим доживљавањем. А опитни доживљај је примарнији од разумског – то зна свака породиља.

Ако све подредимо прохтјевима (узнесеног) ума, оскудијеваће, изгладњеће и отупјеће нам (друга) чула. Добро, рећи ћеш, али не укида се реформом баш све, нисмо ми Цвингли – остављамо неке мелодије, кадионицу, свијеће, мада треба нагласити да су све оне службе осим службе Чаше сувишне и бесмислено напорне, мало је ту разумијевања, што би се стајало, што би се, на крају крајева, губило вријеме?! Е, мој Лутере, е, мој Ватикански концилу…

Рекао бих да је једна од суштинских функција богослужења управо сузбијање захтјева ума, који код чланова-неподвижника (тј. оних номиналних вјерника који живе без подвига тј. поста и дужих временских одсјека посвећених искључиво молитви) у вријеме богослужења вапије против бесмислености неразговијетног читања, несхватљивих текстова, заморног стајања и беспотребних понављања. Тачно то је оно од чега пате шмемановски школарци, носиоци диплома Грегоријанума, Хајделберга, Кембриџа.

Сажећу сва ова моја четири аргумента (са свим подаргументима):

1. Литургија није аналитичко размишљање него перформатив, за који је сасвим довољно препознавање и разумијевање основних ријечи и фраза, што одржава свештену напрегнутост одн. осјећање светости – светиња се не разумије, она се доживљава;
2. Сваки језик дјелује на основу семантичких група и регистара, који имају своје тачно одређене функције са посебном лексиком и начином изражавања, стога литургијски регистар никада у историји није био разговорни, свакидашњи, уобичајени, он представља највиши регистар језика лијепе књижевности, те не може бити тек пуки језик школског образовања.
3. Неопходни поступак стварања свештеног текста је онеобичење, које чулима представља потпуну необјашњивост оностраности, док су српски преводи богослужбених текстова јадно препричавање смисла без мрвице естетског осјећаја или стваралачког умијећа.
4. Литургијска реформа других хришћанских заједница је подредила све разумијевању свештеног текста, уклањајући све символе тајанствености, чиме су изгубили богослужење као такво, а са њим и вјернике и храмове, не схватајући да је једна од суштинских функција богослужења управо кроћење захтјева ума.

Сви они желе рећи само једно – укидање литургијског језика, његово обичење, „уразумљивање“, јадно превођење на „савремени српски“ јесте нож у срце читавог црквеног бића, цјелокупног непрекинутог и аутентичног предања, раскрштавање са прошлошћу у име свијетле, разумне садашњости, у којој је све по нашој мјери, по мјери убогаљеног човјека који не воли да се пати ни постом, ни дугом молитвом, ни неразумљивошћу свештених форми. Имамо пред очима примјер оних који су пошли овим истим путем – главни протестантски токови и већ шездесетак година католицизам. Уклонили су ама баш све препреке за ум – олтар је усред храма, чита се савршено јасан превод Библије, необичног богослужбеног језика више нема. Али, гле: нема више ни вјерника, а већ је од 40 до 60 % (!!!) католичких храмова у Западној Европи промијенило функцију, тј. више нису храмови, да о државним протестантским заједницама Сјеверозападне Европе ни не говоримо!!! Желимо ли заиста поћи тим путем без повратка, иако видимо лешеве претходника на дну провалије?

[1] Регистар је врста језика или степен употребе језика који говорник користи у одређеној друштвеној прилици, а за који је својствен посебан рјечник, изговор, састав реченице.

[2] Семантичка група – скуп ријечи које се односе на одређени круг појава, у овом случају – на богослужење.

[3] Синтакса – састав реченице.

[4] Перформатив је глагол који самим својим изрицањем врши радњу коју описује, нпр. кад неко каже „обећавам ти“, „забрањујем вам“, „предлажем“, „захваљујем се“, „молим вас“, или на богослужењу кад кажемо „славимо те“, „молимо ти се“.

[5] Јован Хаџић (1799 – 1869) – оснивач и први предсједник Матице српске, законодавац који је саставио најзначајније српске законике, историчар, књижевник, одличан преводилац низа дјела свјетске књижевности. Њега је приучени Вук Караџић – унијат који је спроводио програм аустријске државе на језичком одвајању Срба од Руса а иза којег је стајао најученији бечки слависта Бартоломеј Копитар – исмијавао називајући га овном и вријеђајући на разне начине. Вук уопште није одговарао на Хаџићеве изврсне аргументе које је наводио у заштиту тадашњег књижевног језика који је баштинио сав рјечник дотадашње српске књижевности, дијелећи лексику са другим православним Словенима. Вук и његове присталице су у кратком времену и издашно новчано потпомогнуте од бечког двора истиснуле вијековима коришћене словенске ријечи замјењујући их латинизмима и германизмима, и посуђујући изразе из чешког и пољског (једино посуђивање из руског је за њих било неприхватљиво), или их измишљајући из своје главе. Овом језичком револуцијом је српски језик за свега педесетак година добио преко 200.000 туђица, а потпуно је пресјечена веза између новог књижевног стандарда и дотадашњег српског књижевног језика, тако да је стара српска књижевност постала потпуно неразумљива потоњим нараштајима (за разлику од Руса и Бугара који могу без већих потешкоћа да читају и најстарију своју књижевност). Вуков плаћени рад за аустријске државне интересе је потпуно документован у Копитаровим извјештајима које је редовно подносио главној државној полицијској управи као носиоцу пројекта.

[6] Фердинанд де Сосир (1857 – 1913) – швајцарски мислилац који се сматра оснивачем савремене науке о језику.

[7] Вербализовање – исказивање ријечима.

[8] Којне или кини (гр. κοινὴ – општи) – грчки језик који се развио послије освајања Александра Македонског у 4. в. прије нове ере, био је мјешавина многих грчких нарјечја, служио је за споразумијевање од Индије преко Египта и Балкана све до Рима, на њега је преведено јеврејско Свето писмо и на њему је написан и Нови завјет.

[9] Прозодија – правила састављања стихова у смислу тачно одређеног распореда дугих и кратких слогова и врсте нагласака.

Ален Новалија

Текст преузет са портала: Стање ствари

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: